FEBRUAR 2023.

 FOTO - Zoran Ilić

Kragujevac, 07-02-2023.g.

KNJIŽEVNO VEČE - utorak, 07. februar 2023.

 

Autori - Zoran Ilić

Anka Stanojčić

Slađana Belko

Moderator: prof. Gordana Radović

Nezavisni KRAF - dan drugi // Kulturni centar UMMUS

 

Drugi dan festivala, utorak, 25.10. otvara autor iz Beograda Zoran Ilić (poznat takođe kao književnik) svojim kratkim filmovima, verifikovanim na mnogim domaćim i inostranim festivalima. Uz razgovor sa autorom, posetioci će između ostalih pogledati sledeće filmove: “Misterija palate Dakota” (horor, 2:04 min, Srbija, 2020, film se bavi palatom Dakotom u Njujorku, u kojoj je 8.12.1967. snimljen film Rozmarina beba, deset godina kasnije u palatu se doseljava bračni par Džon Lenon i Joko Ono, tri godine kasnije – datum je 8. Decembar 1980.g. – Džon Lenon je ubijen ispred palate Dakota.), „One Way Ticket“ (art, 2021, film je društveno angažovan i govori o Nemici Hajdemari Švermer i njenom pokušaju da prevaziđe ograničeni kapitalizam, prikazan je na festivalu Mister Vorky u Rumi), “Moja Soba” (o boravku autora u skvotu Medika) i “Zajedno smo kotrljali Brehta” (prikazan na festivalu FAKI u Zagrebu 2021.).
U nastavku sledi program “Gost iz regiona”, u kome će uz razgovor sa autorom Danilom Lolom Ilićem biti prikazan njegov drugi film “Krugovi na vodi” (2022, 70 min, Hrvatska, dok.) koji govori o saradnji hora Praksa iz Pule i Motstandets Music iz Malmea i zajedničkom koncertu sa levičarskim repertoarom.
Drugi festivalski dan završava u programu “Antiratni i dalje...” projekcija filma “Scream For Me Sarajevo” (2017, Jasenko Pašić & Tarik Hodžić, Prime Time Production, BiH, 96 min, trejler: https://www.youtube.com/watch?v=m3MedSfD57w) u saradnji sa udruženjem Kontakt iz Sarajeva, koji predstavlja priču o koncertu frotmena svetske muzičke atrakcije Iron Maiden, Brusa Dikinsona u ratnom Sarajevu.

Pokrovitelji šesnaestog KRAF-a su Asocijacija nezavisne kulturne scene Srbije u okviru festivala “Na sopstveni pogon” i Ministarstvo kulture i informisanja RS, partneri su – Nezavisni kulturni centar UMMUS Kragujevac, Satibara, Knjigoskop, Prozaonlajn i Koraci iz Beograda, Udruženje Kontakt iz Sarajeva, Zrenjaninski socijalni forum i Dramski studio “Čkalja” iz Kruševca, dok su donatori – Hotel “Zelengora”, Hotel “Industrial”, “Pepito pizza”, restorani “Pink Panter” i“Lovac” i podrum pića “Kaluđerka”.
Autor plakata ovogodišnjeg KRAF-a je dizajner Goran Dimić, štamparija plakete “MB linija”, a marketing menadžer Zoran Kostić.

“SMRT FAŠIZMU, SLOBODA(N ULAZ) NARODU!”

Peca Petrović Marš -TRAKTAT O NEKOM OD NIKOG

 

Mi o knjizi koja se sutra promoviše u KG-u

SVE ŠTO NEKO (NE) ZNA 

DEO JE NEČIJEG SNA. 

OH, KAKO JE BOGATO NJEGOVO (NE)ZNANJE, 

PA, MAKAR TO BILE SAMO NJEGOVE I NAŠE SANJE! 

(Prema D. Cesariću P.P.M.)

Poruka drugu Heraklitu: 

„Tvoja izjava za tadašnju štampu, koju je verno preneo NEKO – mogla bi, ako se slažeš, da se dopuni i da glasi:

 „U istu reku dva put se ne ulazi samo ako si se prvi put – udavio!“ 

Priznajem, kriv sam, i molim časno čitateljstvo „ILI(ĆI)JADE“ da me osudi na „podjastučnicu“, gde obično, u ranu zoru, dok drugi izlaze iz kafane, ostavljam nedočitane piščeve napore da me ubedi u sokratovsko-platonski egzibicionizam njegovog JA otelovljen u NEKOM...

Dok se posle jurnjave sa NEKIM na deonici autorovog životnog puta, na kojoj se ne plaća putarina, ali na kojoj se fascinantno, takoreći fluorescentno, smenjuju kadrovi stvarnih i virtuelnih susreta, snoviđenja, omaža uzorima mu..., poštovalac NEKOG pristaje da bude NIKO, jer samo kao takav, kao NIKO, može da uživa u Ćelentanu i Riti (iako „preferira“ Modunja i Ivu), u Alberta (iako favorizuje Umberta), u Maradonu (iako je njegov adut Pele)... 

Neka mi oproste Elza, Elena, Fren, Doroti, Erih... i svi sa liste za pisane spomenike koje im diže NEKO, što se NESTRAHOPOŠTUJEM pred njima, jer iako su bezupitni, OPASNI SU, DILEMIČNI, PREDKATASTROFIČNI, SUDOKUOZNI, ANAGRAMNI, REBUSNI... 

Na kraju ove EKSPOZEterije, namerno sam ostavio kao „rez“ – ČEGEVARIČKI, TROCKISTIČKI, VINETUOVSKI, ROBINHUDOVSKI - džez, „Ah, taj džez...“ i Luja, i Ele, i Bili, i Rej Entonija... 

Živeo Gugl! Živeo Youtube! Živeo Twiter... Dole MRAK!

 Tekst potpisuje NIKO, koga bezrezervno podržava NIŠTA!

Promocija romana SVE ŠTO NEKO (NE) ZNA // autor i gost: ZORAN ILIĆ // Kulturni centar UMMUS - 22-06-2022

U organizaciji Ummusa i MKC Čudna šuma u sredu 22-og Juna sa početkom u 20h biće održana promocija romana "Sve sto Neko (ne) zna". 

Gost i autor je Zoran Ilić koji iza sebe ima već 9 romana, 7 zbirki priča i 4 drame. Rođen u Kragujevcu 1955. Živi u Beogradu. Odrastao uz festival San Remo i Woodstock o čemu ovaj roman govori. Bivši je urednik Književne reči i aktivan na književnoj sceni od 1989. Profesor matematike i informatičar, od ove godine u penziji. Voli muziku, umetnost i književnost posebno. Uređuje portal Prozaonline i fanzin Infinitum. 

Moderator večeri: Vladimir Burković-Frizbi

Prepoznavanje NEPOZNATOG GRADA (Impresije Nepoznatog čitaoca posle čitanja romana Nepoznatog pisca)

 

FACEBOOK, 13. maj 2022.

O ROMANU „NEPOZNATI GRAD“     POZNATOG KGB-ovca (KRAGUJEVAČKOG BEOGRAĐANINA) ZORANA ILIĆA   iz pera   NEPOZNATOG ČITAOCA,  čiji će JMBG broj biti naveden na kraju ovog poverljivog dokumenta

(Tekst posvećen labudovima koji su jedne zime očarali NEPOZNATOG, prilikom njegove posete rodnom gradu i jezeru, po kome su plutali vodenom površinom, slično prekookeanskim brodovima, dok su svuda oko njih plovile minijaturne crne patke...)

On ume da priča. On zaista ume da priča. On je prvorazredni pričač, pričator, jedan od retkih, možda i najređi, možda i najluđi u najnegativnijem smislu..., Tales, Pitagora, Arhimed, Fermao, Mika Petrović Alas, Kašanin..., on piše u brojevima, on kao i svi matematički Spartaci rešava zadatke iz tuđih i svojih života, ne priznajući aksiome..., jer ih ne voli, mrzi ih, jer su nepromenljivi, čak i kada su netačni.

On je Ilić, bliži Čajkovskom, nego Lenjinu, on je od rane mladosti UROKAN u ROK, u Prislija, terao je SMAK na konac, bio je, bez njihovog pristanka, osmi SEDMORICE MLADIH, i to sa pravom, jer oni nisu svi bili Kragujevčani, a on, on jeste, on je „Lepeničar“, ali i „lepenjičar“ sa „kragujevačkim“ kajmakom i jajem, prženim na nestakleno oko...

On je i Nepoznati pisac i Nepoznati, junak piščevog, svog i ono što je najbolje po nas, Nepoznate čitaoce, i NJIHOVOG - romana, koji nas je na čas, dva, tri... obrlatio da ne gledamo ni Đokovića, ni Konstraktu, ni Zvezdine zvezde, ni Partizanove partizane..., nego da progutamo, i to odjednom 128 pilula iliti mini poglavlja.                               

 Posle prvog čitanja preporučljivo je i drugo, prosto radi provere da li je možda, kao pravoverni Kragujevčanin, proglasio Lepenicu plovnom, ako ne za dečje brodiće, pravljene od prekookeanske „Borbe“ i samomorske „Politike“, ono za uspomene pravovremeno rođenih u ovom gradu, onih koji su pili vodu iz Grošničke vodojaže, igrali „školice“ u ulicama i parkovima, završavali škole i fakultete i ponosno na zadnjem braniku svog auta nosili oznaku KG.

Nepoznati čitalac, gutač vatre kojom plamte sećanja Nepoznatog pisca, pretočene u priče Nepoznatog, nije se do kraja čitanja opekao žarom, koji će se ponovo rasplamsati u nekim novim životnim jednačinama, čija će nam rešenja ponuditi Poznati pisac u novim poduhvatima osvetljavanja prošlodnevice stada kome zajedno pripadamo!

S poštovanjem, ON, Nepoznati čitalac, Peca (Petrović) Marš

JMBG u renoviranju

JEDNO DAVNO PUTOVANJE NA ADRIATIK

 

 

Tekst - ZORAN V. Ilić

MNOGO TOGA SE MOŽE REĆI O OVOJ CRNO-BELOJ FOTOGRAFIJI.

Šta, na primer? Hajde, vreme je da pokrenem magiju! Da reči počnu da teku poput bistrog planinskog potoka...

 

Možda bih pošao od ovog pragmatičnog dečaka prekrštenih ruku što sedi  na fudbalskoj lopti?

Ili od dečaka sa gitarom koji do njega sedi? Možda je stvarno u tom trenutku zasvirao neki akord i tonovi su se rasuli ovom fotografijom...

Sve njih čeka putovanje! Voz samo što nije pošao... Gde?! Na jug, a gde bi drugde?! Tamo gde je more, sunce, plaže...

Možda je to upravo ovaj voz u pozadini?

Da, to su moji Kragujevčani. Bio je to jedini grad za koji sam znao do svoje petneste godine.
Kao što je SFRJ bila jedina zemlja koju sam zvao svojom domovinom.
Na njoj su  i dve sestre Aleksić, moje sestre od ujaka.
Jedna od njih slično meni je morala da napusti rodni grad. Otišla je nešto zapadnije od mene.
Dovoljno zapadnije da se posle raspada države nađe u  državi u kojoj više nije njen rodni grad.
Vratila se u Grad bežeći od ratnih sukoba. Taj njen povratak nije dugo trajao: desetak godina...

UGLAVNOM ŠEZDESETE PRED VAMA I SA VAMA! // petak, 06. septembar u 19 h // DOM OMLADINE KG

Autor banera: Goran Dimić, naš član

Tekst: Milan Šerifović // FACEBOOK

U PETAK, 06. SEPTEMBRA U KRAGUJEVAČKOM DOMU OMLADINE  IZ VIRTUALNOG, HAJDEMO U - REALNO! 

POČETAK JE U 19.00 h.

KO SU LJUDI, KO SU PRIJATELJI SA KOJIMA SE DRUŽITE U OVOJ FB GRUPI?
NAŠ "ZID" POSTAĆE - ŽIVA STVAR!
KAKAV JE VAŠ ODNOS PREMA  DOBROM DUHU OVIH GODINA? PRIČAĆEMO I O TOME... IMAĆEMO I GOSTE IZ BEOGRADA, BIĆE I MUZIKE, PEVAĆEMO I ZAJEDNO...

FB EVENT NA SLEDEĆEM LINKU:

https://www.facebook.com/events/2745613512133706/

SKC Kragujevac - 30.mart u 19 h - Promocija romana "Putovanja" Zorana Ilića

U petak, 30. marta biće predstavljen novi roman Zorana Ilića - "Putovanja". Govore: Tatjana Pajić i autor. Voditelj Nenad Glišić. Kontakt galerija SKC, 19 sati. 

o knjizi:
Kroz monotoniju svakodnevice, na monitoru kompjutera, isijava neprekidno drevna luča gde je dočekuju svetlosti neona, ultrazvučni zraci, kosmičke vizije, budućnost. Stoga će iz istorije izroniti i naći svoja mesta u romanu mnoge ličnosti (Moša Pijade, grof Rajevski, Molijer, Mika Bosnić); događaji (ofanzive NOB-a); mesta (Ribarska banja, Novi Sad) i mnogi drugi. Oni su sagledani u romanu iz posebne vizure i o njima se piše ono što je najmanje poznato. Ubačen u mreže sitno necanih okaca, duboko proanaliziranih, ali pitko ispisanih, čitalac će stići do kraja putovanja, sa utiskom da tamo dalje još uvek nešto ima što nije izašlo na videlo, a što bi bilo dobro da se upozna. Barem virtuelno, na ekranu kompjutera. To je ona osobenost koju u svom stilu poseduje pisac Zoran Ilić.
(Iz recenzije Ljiljane Pantelić Novaković )

Zoran Ilić, prozni pisac iz Beograda. Sa svojim pričama prisutan u srpskoj i eks-ju periodici od 1989. godine. Bio urednik u „Književnoj reči“ i gostujući urednik u „Albumu“ (Sarajevo). Jedno vreme bio zamenik glavnog i odgovornog urednika onlajn časopisa Balkanski književni glasnik. Trenutno uređuje veb-sajt za književnost posvećen autorima sa prostora bivše Jugoslavije Prozaonline. Na zagrebačkom internacionalnom pozorišnom festivalu FAKI 2006. godine izveo ulični performans koristeći motive iz jedne od svojih priča.
Saradnik je i aktivni učesnik mnogih veb-sajtova posvećenih književnosti: novosadski „Bundolo“, zagrebački CIP/Pisaća Mašina…

Dobitnik je „Priznanja Krleža za 2009. godinu.

FB EVENT

Srećna Nova "65 (NOVOGODIŠNJA PRIČA O DALEKIM HORIZONTIMA)

Autor  - Zoran Ilić

    1.

Najkraći dan u godini najavljuje neminovni dolazak nove, naredne kalendarske godine. Slobodnog vremena je bilo nešto više nego što je to uobičajeno. Sasvim dovoljno da se podaci kojima sam neko vreme raspolagao preispitaju i uobliče u nešto trajnije.

    2.

Sredovečni gospodin iz grada u kom sam rođen uputio mi je elektronsko pismo. U njemu je bila i crno-bela fotografija dok bi se neispisani deo njegove poruke mogao da interpretira na sledeći način:
“Hajde, iskoristi podatke koje sam ti poslao za ono što najbolje znaš, čemu si vičan.”
Potom je usledilo obostrano ćutanje. Svako od nas se povukao u svoj svet, u svoju tišinu.

    3.

MOJ bivši sugrađanin je nekada bio muzičar. I mada je maštao o tome da postane klavijaturista u grupi u kojoj je svirao, morao je da se zadovolji ulogom bubnjara.
Pa, hajde, onda, kreni, zemljače, u akciju! Pravi, kreiraj muziku poput tvojih vršnjaka sa kapitalističkog Zapada.
Iznad glave razvuci zastavu: "BORN TO BE WILD".

    4.

Pominjanjem kapitalističkog Zapada kao da sa muzičkog terena prelazim na ideološki? Jer ako postoji kapitalistički zapad onda, logično, postoji i komunistički istok. Ne treba biti previše pronicljiv i poznavati to davno vreme, da bi se došlo do takvog zaključka.
Između ta dva ideološka bloka je postojala neka vrsta antagonizma. To se, čak, zvalo i hladni rat.
Sukob se prenosio i na muzički teren jer sve što je dolazilo sa Zapada je bilo dekadentno, zabranjeno ili poluzabranjeno.

    5.

Gde se sviralo, nastupalo? Uglavnom u svečanim salama srednjoškolskih ustanova, frontovskim organizacijama, mesnim zajednicama.
Prilike za to nisu bile tako česte, ali je Nova godina nezaobilazna. Tada pažnja onih koji vode računa o ideološkoj čistoti omladine popusti, omekša. Uostalom, jedan dan, jedno veče, ništa neće da promeni.

    6.

Ipak, pomislio sam, sve to što sredovečni gospodin navodi u pismu je nedovoljno. U to vreme sam bio premlad da bih u svemu tome učestvovao, i njegovo pismo nije moglo da bude okidač koji bi u moja sećanja priuvao određene događaje.
Nekada su mi godine koje gospodin navodi bile veoma važne jer su to bile godine mog odrastanja. No, u jednom trenutku sam prema svemu tome postao ravnodušan. Dosta je, nevažno je! Neka sve to prekrije zaborav! Slatki zaborav…

    7.

Sredovečni gospodin u svom pismu napominje da je to bio levi komplet bubnjeva, i da su bili retki bubnjari koji su svirali na takvim kompletima.
Bubnjevi su na pozornici obično pozadi, u bekgraundu. Napred su gitaristii pevač. I tako, konačno, stižemo do crno-bele fotografije koju mi je nekadašnji bubnjar poslao.
Naravno da on sedi za kompletom bubnjeva. Što bi se reklo: on je u akciji. Drvene palice udaraju po zategnutoj koži doboša, gitarista i basista prate ritam koji on diktira…
Na fotografiji se, ipak, ne vidi sva ta energija. Devojka na stolici sedi ravnodušno prekrštenih nogu…
Stara godina otkucava poslednje sate. Za razuzdanije dočeke Nove godine grad će morati još neko vreme da sačeka.
Skromno, baš skromno! Društvo koje izlazi iz siromašnih, poratnih godina još se zahuktava…

    8.

Nisam želeo da posegnem za drugim izvorima informacija. I zato ću morati da se krećem tim, ograničenim koordinatama: sa leve na desnu stranu fotografije, od vrha ka dnu, i da hvatam, beležim detalje. Nevažne detalje.

    9.

Ono što ne dopire iz prošlosti I sa crno-bele fotografije jeste zvuk. Njega nema! Ne uspevam sebi da ga dočaram. Dozovem.
Kao neki lajt-motiv do mene ponovo dopiru nenapisane reči gospodina iz mog rodnog grada: “Hajde, iskoristi činjenice i…”
Ne, dosta je!
Novogodišnja noć je prohujala, i ušavši u januar izgubio sam onaj elan, energiju koji me je držao danima. Nisu mi više bile važne Nove godine. Ni one koje su odavno prošle, a ni one koje su nedavno minule.
I posle tog novogodišnjeg dočeka iz šezdeset i pete je došlo jutro. Hladno januarsko jutro. Možda i snežno? Ono je bilo tako ravnodušno, distancirano od sinoćnog dočeka Nove godine.
Oni koji su bili zaduženi za ideološku čistotu mladih ponovo su navukli svoje maske na lice. Trebalo je što pre se vratiti u svakodnevni život.
Muzički instrumenti će utihnuti, skloniće se u očevu garažu, grad će se vratiti svom uobičajenom ritmu. Ni mladi neće predstavljati izuzetak. Polugodište je na pragu. Treba popraviti ocene…

    10.

Dugo vremena ništa drugo nije uspelo tako snažno da me pokrene, angažuje moje emocije, kao crno-bela fotografija iz 1965. godine. I trebalo je priznati da je virtuelna stvarnost prekrila fizičku stvarnost. A u virtuelnom svetu je sve relativno: ima značaja, nema značaja…
Onaj imejl upućen iz grada u kom sam rođen je prekriven, potisnut dole od novih, ovogodišnjih poruka. Praznjikavih, nesadržajnih.
I tu je kraj. Surovi, konačni kraj. Što je imalo da se kaže, rečeno je!

Promocija knjige "Prozaonline rock and roll" Živka Ivkovića (SKC - 24.jun 19 h)

Promocija knjige "Prozaonline rock and roll" Živka Ivkovića #kragujevachttps://t.co/pWtoxGUpgq pic.twitter.com/K18h2hPBF6

— exyuvesti (@exyuvesti) June 21, 2016

Konkursi regiona: Promocija knjige „Prozaonline rock and roll“ Živka Ivkovića

Petak, 24. jun, 19.00
SKC Kragujevac
ul.Radoja Domanovića, Kragujevac

Promocija knjige rok kritičara Živka Ivkovića. Rokenrol tekstovi objavljivani na internet portalu Prozaonline su objedinjeni u knjizi „Prozaonline rock and roll“. Knjiga se najpre bavi knjigama koje su na našem prostoru u proteklom periodu govorile o muzici, bendovima i sl. Saznajte interesantne vesti iz domaćeg i stranog rokenrola, ova magija je veoma žilava i preživljva sve nevolje savremene muzike. Reklo bi čak da je jača nego ikad.

O knjizi će govoriti Nenad Glišić, Zoran Ilić i Živko Ivković.

Radovan Šarenac u ULUS-u

Radovan Šarenac u ULUSU (oktobar 2014.)

TEKST: Zoran ILIĆ

1.

Kišno oktobarsko veče nije mamilo da se u njega zakorači. Prijatnije je bilo ostati kod kuće i prepustiti se manje ili više dosadnom TV programu.

 

Ipak, ponekad poželiš neku akciju. Dan malo drugačiji od prethodnog ili onog koji tek dolazi. Dakle, dilema je bila sledeća: otići na izložbu u Ulusu ili ne?!

 

Na pomenuti ivent me je pozvao jedan moj FB-prijatelj. Ma, bio je on više od toga! Dakle, znali smo i izvan Fejsbuka. 

 

Tako sam se ukrcao u trolejbus No.29, i krenuo prema Ulusovoj galeriji u Knezu.

2.

Sat vremena kasnije bio sam tamo. Potražio sam pogledom FB-prijatelja koji me je pozvao na izložbu. Da, bio je tu.

 

Prišao sam mu i razmenili smo nekoliko uobičajenih rečenica. A onda sam ga upitao da li mogu da ga fotografišem.

 

- Fejsbuk je pun tvojih fotografija, pa eto da i ja nekoliko napravim!

 

Pristao je. Fotografisao sam ga dva-tri puta. Jedna od tih fotografija ilustruje ovaj tekst.

 

Da, znaćete o kome se radi. Prepoznaćete ga...

PS - Nekoliko dana kasnije Radovan Šarenac je preminuo. Napustio nas je...
Tako da je ovaj tekst neka vrsta nekrologa rano preminulom Radovanu Šarencu.

Poslednji susret sa Šaretom

Autor teksta: Zoran ILIĆ, 
urednik bloga KG grad

Fotografija na kojoj su Radovan Šarenac i Goran Dimić Dima je nastale pre dve-tri nedelje, u sredu 15. oktobar 2014. - ispred galerije Ulus u Beogradu. Dakle, Knez-Mihailova ulica je u pitanju, tako da je srpski knjaz treći, nevidljivi Kragujevčanin na ovoj fotografiji. Mada je postojao i četvrti Kragujevčanin, isto tako nevidljiv, a on je bio iza objektiva mobilnog telefona na kom je sačuvana ova fotografija.

Sat vremena kasnije dok je odlazio u kišnu beogradsku noć, Šare se u jednom trenutku okrenuo i doviknuo tom, četvrtom Kragujevčaninu:

- Javi mi se da ti uradim korice i prelom za sledeću knjigu!
- OK, Šare! Videćemo se uskoro na Sajmu knjiga.

A potom je Radovan Šarenac nestao u pravcu Obilićevog venca i hotela "Palas". Zauvek. Večnost ga je prekrila... Zaštitila... 

Zoran Ilić: Skerlićeva ulica (kratka priča)

1.

    Početak onoga dela moga postojanja kada događaji počinju polako ali sigurno i ko zna na koje načine da se zadržavaju u sećanju, vezan je za deo grada koji smo mi, njegovi stanovnici, nazivali Kod Pozorišta. Zato sam i verovao da smo oduvek stanovali u dugoj prizemnoj zgradi koja se nalazila u još dužem, zapuštenom dvorištu prekrivenom crnom utabanom šljakom.

    U donjem delu dvorišta bila je česma, oko koje se u svim pravcima širila bara, i koju su koristili svi dvorišni stanari. Nasuprot stambene zgrade nalazili su se redovi klozeta od cigala i drvenih šupa. Ne sećam se da je u tom delu grada postojalo još neko, slično dvorište. Ni reč dvorište nije tada, bar ne u tom obliku, dospela do mojih ušiju.
    - Deco, igrajte se u avliji, ali nemojte slučajno da izlazite na ulicu! - brižno su nas upozoravale majke.
    Okruživale su nas privatne kuće. Iznad dvorišta bila je nekada raskošna, izgrađena u klasicističkom stilu, a u to vreme već oronula kuća dobroćudnog Jevrejina, dok su neuglednu kuću sa donje strane dvorišta delila dva brata molera. Pričalo se da je prizemna zgrada u kojoj smo stanovali ranije služila kao vojni magacin. U prilog priči su išle činjenice da se sa druge strane ulice nalazila kasarna i da su u dvorištu stanovala vojna lica i njihove porodice.
    Dvorište je izlazilo na dve ulice, koje su se, kako po izgledu, tako i značaju koji su imale u lokalnom saobraćaju, razlikovale kao Bog i šeširxija. Da li slučajno, manje važna i zapuštenija se zvala Knez-Miloševa? Zato je bila bezbednija za dečje igre: osim pešaka ništa drugo njom nije prolazilo.
    Kasarna sa druge strane ulice bila je ograđena zarđalom, bodljikavom žicom pričvršćenom za betonske stubove. Uveče bi se iza nje pojavljivao stražar u dugom šinjelu i sa puškom na ramenu, a u pseću kućicu dovodili bi psa, vučjaka.

    2.
    Prvo što bi prolaznik zapazio krećući se Skerlićevom ulicom, tačnije osetio ispod đonova cipela, bila je kaldrma: nepravilni i raznobojni kamenovi doneti ko zna odakle i kada. Ulicu je presecao potok: siva prljava nit koja je vijugala ispod kamenog mosta. Jedva da je postojao, i kao da je bio prognan, nepoželjan.
    Do potoka ulica se lagano spuštala, da bi sledećih pedeset metara bila skoro ravna. Onda bi počinjala naglo da se penje, kao da nekuda žuri, i ko je njom koračao stekao bi utisak da  se ulica,  istovremeno, i sužava (utisak su pojačavale dvospratnice sa obe strane ulice; prvu polovinu ulice činile su prizemne kuće), i da nebo iznad ulice svakim novim korakom postaje bliže.
    Na strmo urezanim i uskim obalama potoka naslanjale su se, jedna na drugu, naherene drvene šupe i klozeti čije su se septičke jame slivale u potok. Svega je bilo na obalama potoka, kao i na njegovom dnu. Sve što je voda uspela dotle da donese, ali nije imala snage da odnese dalje. Bar ne do sledećih kiša. Međutim, bio je januar, obale su bile prekrivene snegom, a vodena površina okovana ledom.

    3.
    Ma koliko je ulica tokom dana bila kratka, postajala bi nezamislivo duga u noćnim satima kada bismo se vraćali kući iz posete rođacima. Na oči se spuštao kao olovo težak san, a mraz štipao uši, obraze, noseve. I nikako se ne bi pojavljivala susedna, Daničićeva ulica. Kao da se Skerlićeva ulica sa nama poigravala jer osim nas nikoga nije ni bilo, i neprestano produžavala. Čudna je bila njena igra: zlobna, zlokobna.
    Otac i majka su bili nervozni, razdraženi, svesni da smo se suviše dugo zadržali u poseti. Oni su bili ti koje su sledećeg jutra čekale svakodnevne obaveze i zato su, kao neki krivci, ćutali.
    - Tata, kada ćemo da stignemo kući? Meni se spava - sa očevih ramena dopro bi moj pospani glas.
    Sledio je grub odgovor i, kao posledica, osećaj krivnje da sam uradio nešto pogrešno. Taj glas je posedovao moć da u meni izazove strah, natera me da zaćutim.
    Onda bi Skerlićeva ulica, iznad potkivačke radnje, zavila u oštrom luku, Daničićeva, druga od dve ulice na koje je izlazilo naše dvorište, konačno bi se ukazala, i tog trenutka svi paradoksi ovoga sveta bili bi razrešeni.

    4.
Između 1970. i 1990. godine, u vreme kada nisam bio žitelj grada, izgled Skerlićeve ulice je izmenjen. Ulica je modernizovana, kaldrma izvađena i kolovoz prekriven crnim, masnim asfaltom; umesto starih i iskrzanih, postavljeni su novi, beli ivičnjaci; potok je nestao, urbanisti su ga pretvorili u podzemni kanal, deo gradske kanalizacije, a kameni most je srušen. Ni potkivačke radnje više nije bilo. I ona je iščezla, nestala. Otišla u bolji i lepši svet, zajedno sa kaldrmom, iskrzanim ivičnjacima, potokom i malim kamenim mostom.
    Ali šezdesetih godina dvadesetoga veka Skerlićeva ulica je postojala na našem svetu i kretala se našim životima, kao što smo se mi njom kretali, dajući im nezaboravnu aromu.

02. Dok Ciskova gitara nežno jeca // Iz istorije KG rokenrola: prva dekada

Iz istorije KG rokenrola: prva dekada
TEXT No. 2

(Autor beleške - Z.I.) 

 

Mnogo toga je taj grad doživeo, video, ali upravo te jeseni na početku šezdesetih upoznaće se sa dva nova pojma: električna gitara i rok gitarista.

 

Devetnaestogodišnji mladić koji je upravo pristigao u grad trebalo je da postane prvi kragujevački gitarista, a to čudo koje je on lično napravio i držao u rukama bila je - električna gitara.

 

Mladić je došao iz drugog grada i sa obala druge reke. Kako mu je delovao Kragujevac stešnjen između brda? Sa obala najveće evropske reke on je prispeo na obale jedne neugledne rečice. Ipak, bio je dovoljno mlad da mu nijedna promena ne pada teško.

 

Sticajem srećnih okolnosti, to su bile dobre, prosperitetne godine. Svet je hrabro koračao napred. Tehnološki napredak je bio silovit.

    (...)

O blogeru Sizifu i o tome kako je "zaglavio" u Kragujevcu

Autor teksta: Zoran ILIĆ

Kragujevac je grad za koji bi moglo da se kaže da je okrugao, pa na ćoše. Ko u njemu nije bio, mnogo je propustio. A eto, čačanski bloger Sizif jeste bio, i između ostalog je propustio autobus za Čačak! Što bi se reklo, bolje da nije ni bio! Propustio bi on i poslednji voz za Čačak, ali vozovi između Kragujevca i Čačka ne saobraćaju.

A opet BG bloger Zee Webman je često bio u Kragujevcu: prepodne, popodne, pa čak i u ponoć! Pa, čak i u ponoć onog najvažnijeg dana u godini: 31. decembra.

Jutro svane, a Zee W. je još uvek u gradu. Ne napušta ga, već uzme đačku torbu u šake, pa pravo u školu! Osnovnu jer u tom davnom vremenu on je još uvek bio tinejdžer. 

Šta Zee hoće da kaže, to jest da poruči čačanskom blogeru?! Između ostalog i to da je i on povremeno dospevao u slične situacije.

Na primer, krene iz Trsta, pa zaglavi u Portorožu. Nema autobusa za Rovinj u kom je on tog leta letovao! Ipak je to Kroacija, dok je ovamo buduća "naša dežela" - Slovenija. Dok je tamo, sa one strane granice, Italija, i u njoj Trst. 

 

A Kragujevac i Srbija su tako daleko. Figurativno rečeno: oni su preko sedam gora, i sedam-osam što reka, a što jezera... 

Koliko je Zee razumeo Sizofov prilično razuđen blog zapis, on je na kraju taksijem morao da se vrati u Čačak. 

 

- Nečuveno! - zaključuje Zee. - Jer za razliku od njega, ja to nikada ne bih uradio. Ne bi mi ni palo na pamet da tako nešto uradim! Jer ako si već avanturista, ili šta već jesi, onda to budi do kraja! Nema povlačenja, nema predaje... Već: odremaj na klupi, šetaj gradskim parkom do samog jutra... Smrzavaj se... Ali hrabro sačekaj novi dan, i prvi autobus za Čačak.

Eto, samo toliko o gradu Webmanove mladosti, o čačanskom blogeru Sizifu...   Takođe i o Portorožu, Trstu... Rovinju u Istri...  

 

Da, bilo je tu malo i Čačka, mada ne i reke koja kroz njega protiče - Zapadne Morave. Onda bilo i taksija... 

 

Da, bila je i neka Jelica (bez Gorice) čijoj  je književnoj večeri Sizif prisustvovao. Jelica je kriva za sve,

 

Svi su oni bili, postojali su u tom vremenu koje Zee Webman opisuje, i koje se brzinom svetlosti od nas udaljava i postaje prošlost.

I Zee Webmanu jedino ostaje da napiše the end i da tako okonča svoja analizu bez sinteze Sizifovog boravka u Kragujevcu.

Dakle, sledi obećano -  THE END!

Zoran Ilić: Leto i grad

Leto je bilo, i na različite načine je moglo da se provede. Međutim, postoje leta kada se posle izvesnog broja godina vratimo tamo gde je sve počelo. Bar za nas. Takva leta postoje, i potpuno su legitimna. To se dogodi u trenutku kada se u našim životima javi međuprostor. Jedan period naših života se okonča, a novi ne započne. Tada se dogodi.
Leto, početak avgusta, i ja na ulicama rodnog grada.
Biti na ulicama rodnog grada, a da za tim ne postoji potreba. Niko te nije pozvao da posetiš grad, nikakva posla u njemu nisi imao… Poželeo si da vidiš grad u kom si rođen, prošetaš ulicama… Razmeniš energiju sa gradom…
U grad nisam došao željan avanture. Samo sam želeo poput senke da proklizim ulicama neprimećen od stanovnika grada. Kao one senke u podne koje iza nas ostaju: upravo tako da moj boravak u gradu bude fluidan. Da pokušam da pripadam svetu senki, a ne stvarnom, materijalnom svetu.
Zamaralo je besciljno hodanje gradskim ulicama. Nije se moglo protiv tih ulica, njihove nepreglednosti… Krivudavosti…
Negde je trebalo sesti, i odmoriti se. Razmisliti da li prvim autobusom napustiti grad ili potražiti drugačije rešenje.

Našao sam se u delu grada u kom je ujak stanovao. Otvorio sam kapiju, i ušao u poznato dvorište. Ujak je bio kod kuće. Nas dvojica se godinama nismo sreli…
- Otkud ti? – upitao je on, kao da pred sobom vidi utvaru.
- Jutros sam doputovao u grad… – odgovorio sam.
Slagao sam da sâm u Kragujevac doputovao poslom. Poverovao je, a ja sam pomislio: možda je to rešenje? Nekoliko dana ostati kod ujaka? Možda grad ne treba odmah napustiti?
Tako sam ostao u Kragujevcu. Jedan dan, dva, tri… Da li su tri dana dovoljna da bi se stekao celovitiji uvid u gradska dešavanja? Tim pre što je Kragujevac u međuvremenu postao nešto drugo, evoluirao u nešto drugo. Meni pomalo strano.
Grad je na to imao pravo: da nešto drugo postane. Iskoristio je svoju priliku.
To je govorilo da sam u zabludi. Da je u poređenju sa gradom pojedinac beznačajan. Uporedna analiza mene i grada je bila suvišna.
Tu je bila i pogubna pomisao: šta bi se dogodilo da Kragujevac nikada nisam napustio?! Jeretična pomisao.
Sve to je najavljivalo nevolje… Uplovio sam u njih, prepustio sam im se. Poslednji put sam bio na “ti” sa rodnim gradom. Bila je to tačka na kraju rečenice, na kraju priče…
Imao sam utisak da je grad izolovan od ostatka sveta. Kao srednjevekovni gradovi-države.
Imao je svoju autonomiju. Nije ga bilo briga, nije mario, šta se dešava izvan njegovih granica. Sa tim se nije trebalo, a ni moglo, igrati.
Bilo je to oštro sečivo na koje sam mogao da se posečem. Hazarderska igra.
Tri dana je prošlo, i trebalo je iz grada iščeznuti nekim okolnim, zaobilaznim putem. Za sobom zamesti tragove…
Tako sam i uradio. Putovanje je trajalo satima… Zaustavljao sam se u mestima u kojima ranije nisam bio…. Presedao iz jednog u drugi autobus…
Sa mene su spadali prašina, uspomene… Slojevi koji su ostajali na ulicama tih, prolaznih gradova…
Sve manje me je bilo…
Ali, od onoga što ostane, moraću da započnem, izgradim, novi život.