FEBRUAR 2023.

 FOTO - Zoran Ilić

Kragujevac, 07-02-2023.g.

Milan Šerifović - ONAJ MOJ KRAGUJEVAC... // FACEBOOK GRUPA "UGLAVNOM ŠEZDESETE"

Fotka: pozajmljena od prijateljske grupe "Kragujevac kroz kviz"

Sa vrata, bez ulaženja u kuću sa 2,5 odeljenja  zavljačio sam staru, kožnu školsku tašnu, čiji sam bio ko zna koji po redu korisnik. Unutra sam ugledato tetka Savku, stariju ženu iz komšiluka. Kao munja, kroz glavu mi je proletelo, da sam je dan ranije, isprskao baš dobro, pištoljem na vodu! Ni tada, ni sada, nisam znao zašto sam to uopšte uradio... Bedna kukavica i tužibaba, sad je došla da uživa, kad me otac bude - lešio! Zabluda... Zna mog oca, došla je da to - spreči! Njena deca bila su već velika, otišli su svojim putevima, unuke retko vidja. Nedostajali su joj klinci mog uzrasta. Sve nas iz ulice, iz kraja, odlično je znala: čiji smo, kako se zovemo,koji smo razred, ko su nam roditelji... Dolazi moj otac, ljut kao ris, odmah izvlači kožni kaiš, tetka Savka staje ispred njega, nešto mu tiho govori,  ništa ne mogu da čujem... Napetost popušta, - izvukao sam se!

Kasnije, popodne... u mojoj ulici JNA, žili kucavici Kragujevca, kreće uobičajeni ritual: komšije, kao "po sekcijama" iznose stolice, stočiće, sede... razgovaraju i uživaju. Pije se kafa "Divka" i taze voda. Prođe i po koje vozilo...

Čuje se poziv koji mi klinci obožavamo: zove nas baba Mica Garača! Oho-hoo... biće krofni!
Ne znam baš, taj proizvid, ona je zvala kovarzle! Bile se nalik onim vašarskim mekikama, i svi smo ih obožavali! Deda Milivoje, pred zalazak sunca, iznosi svoju radionicu - napolje: jastuk za sedenje na zemlji par noževa, i gomilu vrbovog pruća. Bio je čudovišni korpar, nije postojala stvar iz njegovog zanata, koju nije umeo da napravi!
Radi i razgovarara sa čika Braletom. Treba od "belog pruća", da mu napravi četiri raskošne,
udobne fotelje za terasu... Pregovori se "zakucavaju" flašom dobre Braletove rakije!
Iako u dvorištu ima hiljade litara u buradima, seda da sa Milivojem popiju "po jednu"...
Sa druge strane, sprema se četvorka za tablić.

To su mečevi, za njih mnogo važniji od nepostojećeg svetskog prvenstva! Usput razgovaraju o "glasinama", da će se u Kragujevcu graditi Fabrika automobila, i da će zaposliti mnogo ljudi, naročito mladih zanatlija i inženjera! Svi veruju - niko i ne sumnja: mora biti tako, jer Radio je javio, da je to rekao i drug Petar Stambolić, na mitingu u Kragujevcu!

Doktor Jelić, traži sina, godinu dana starijeg od mene, inače strašnog fudbalera, i najboljeg učenika u razredu. Sa njim je Dr Ćiško, br. 1 u Zavodu za transfuziju. Zajedno nam donose dobru vest: neke od naših prizemnih kuća će srušiti, dobićemo stanove, a tu će biti gradjena nova zdravstvena stanica.
Danas je to preraslo u predivan Zavod za spirtsku medicinu. Uzgred, čika Milana pita, da li bi mu svirao jedan ispraćaj u vojsku u njegovom selu...

Mi, Kekeci u kratkim pantalonama, nestrpljivo čekamo dogadjaj dana: cisternu čistoće, koja
do "Zvezde", poliva ulicu JNA, zapravo sprečava dizanje prašine od retkih vozila, i autobusa prve gradske linije "Ilina Voda - Stanovo". A, mi... trčimo ivicom ulice, da nam voda prska noge, i to sve do "Šest topola", pa i dalje... čak do Palilulskog groblja!

Brat i ja, jedva čekamo sutrašnji dan! Otac nas vodi u baštu "Zvezda", na ćevape! A, tamo... čitava bašta posuta belom rizlom: ništa lepše na svetu za pravljenje svakojakih čuda, koja počinju čim pojedemo ćevape, i popijemo po malo piva... Stariji po "malo više", inače pridveče ne bi pred našom kućom ni bilo "kamernog koncerta": dve harmonike, violina i gitara!?

A problemi? Bilo ih je "golema hrpa", ali su filmskom brzinom - nestajali. Svakim danom,
bivalo je sve bolje, i bolje... Nas decu, počeli  su besplatno da šalju u Gradac na more, već su se
uveliko kupovale "kombinovane sobe" na kredit, dobijali su se stanovi, stizali su televizori, frižideri, gramofoni... U bilo kom gradu, na bilo kom mestu, na stanici, u parku moglo se savršeno mirno, i bezbedno prespavati, bez ikakve opasnosti!

Naš jedini zadatak, bio je samo da učimo u  školama, i da studiramo stvarno besplatno, na pravim, u svetu cenjenim fakultetima i univerzitetima... Nisam nikad ni pomislio, da će sećanje na te šezdesete, biti tako različito, tako bajkovito... a zapravo potpuno istinito.

Knez Miloš i prestoni Kragujevac na filmu // Politika

Srušena kuća u kojoj je živeo i stvarao Đura Jakšić // jul 2018.

U Kragujevcu srušena kuća u kojoj je živeo i stvarao Đura Jakšić

Nakon dugogodišnjeg propadanja, juče je, u centru Kragujevca, u Karađorđevoj ulici, srušena kuća u kojoj je, u prvoj polovini 60-ih godina 19. veka živeo Đura Jakšić, najznačajniji pesnik srpskog romantizma i znameniti slikar.

Kuća Đure Jakšića koja se duže od dve i decenije urušavala i vremenom postala ruglo u najužem kragujevačkom gradskom jezgru, prekjuče je, prema ranijoj odluci lokalnih vlasti, srušena, piše Danas. 

U Kragujevcu srušena kuća u kojoj je živeo i stvarao Đura Jakšić

Danas

- Zatiranje tragova i uspomena na život i delo znamenitog pesnika i slikara Nakon dugogodišnjeg propadanja, juče je, u centru Kragujevca, u Karađorđevoj ulici, srušena kuća u kojoj je, u prvoj polovini 60-ih godina 19. veka živeo Đura Jakšić, najznačajniji pesnik srpskog romantizma i znameniti slikar.

- Kuća Đure Jakšića koja se duže od dve i decenije urušavala i vremenom postala ruglo u najužem kragujevačkom gradskom jezgru, prekjuče je, prema ranijoj odluci lokalnih vlasti, srušena. Portal „Glas Šumadije“ navodi da je dugo... »

Srušena kuća Đure Jakšića

 - Kragujevac za vikend ostao bez doma poznatog pesnika i slikara. Posle decenija propadanja, bageri uklonili napušteni objekat

 - KUĆA Đure Jakšića u Kragujevcu više ne postoji. Objekat u Karađorđevoj ulici u centru grada, koji je decenijama propadao bez ičije brige, proteklog vikenda uklonile su građevinske mašine. Reč je, inače, o kući u kojoj je tokom...
 

Plave Senke: Postojali su samo jedno leto

Iz istorije KG rokenrola - #4

Plave Senke bi mogle, između ostalog, da budu značajne i po tome što je to prvi bend u kome je svirao Vojkan Janković.

Pa, ko je Vojkan? To je ovaj oniži momak sa gitarom na fotografiji - e, to je Vojkan! On je u "Plavim Senkama" svirao ritam gitaru.

A sada Vojkan! Kaže to jest on se priseća (davne) Prošlosti:

"Mi do tada nismo videli more, i kada je trebalo da idemo da sviramo, to je bilo kao kada bi danas dobio prvu nagradu na Lotou."

Pored Vojkana, Plave Senke su činili: Asim Mujević, Ljubiša Jelić Pinki i Cole. Sve su to provereni KG-rokeri iz šezdesetih godina dvadesetog veka.

Ipak, ovaj kratki tekst koliko je o "Plavim Senkama" isto je toliko i o kragujevačkom rokeru Vojkanu.

U knjizi Vlade Paunovića "Vrele šezdesete" Vojkan Janković je označen kao "jedan od pionira rokenrola u Kragujevcu".

Pored pomenutih "Plavih Senki", Vojkan je bio član i pravih, Ciskovih Senki, kao i grupe Džentri.

Rođen je 1950. godine. Gitaru je svirao od svoje sedme godine, a učio ga je Edi Kolonac. O njemu ćemo na ovom blogu nešto više reći i napisati nekom drugom prilikom jer  i on to zaslužuje.

(U pisanju ovog teksta korišćeni su podaci iz knjige
"Vrele šezdesete" Vlade Paunovića)

KG rokenrol istorija: novi prilozi

 Žika Tomić // FACEBOOK

Iz diskusija na Facebooku iskrsli su neki "novi momenti" o počecima rokenrola u Kragujevcu. Akteri su članovi dve najpoznatije kragujevačke grupe iz šezdesetih: Senke i Daleki Horizonti, a za te, "nove momente" zadužen je član i jedne i druge grupe - Žika Tomić.

 

Pa, čujmo ga, onda! Govori Žika Tomić:

 

"Horizonti su bili jednа vertikаlа, а Senke drugа.
Komа (Slobodan Kominac) je kаo pevаč karijeru zаpočeo u Horizontimа da bi kаsnije sа Vojkаnom (Vojkan Janković) formirаo "Džentri". Jа sаm sа klаvijаturаmа otišаo u "Senke". 

 

Kаdа je M.C. Cisko otišаo u vojsku, Asim i jа smo iz Jаgodine doveli gitaristu Jocu Kencа. 

 

Od jаnuаrа 1969. Senke su svirаle u sledećoj postаvi: Asim - bubnjevi, Zorаn Milanović - bаs, Cole - gitаrа, Jocа Kenаc- solo gitаrа i vokаl, i Žikа- klаvijаture. 

Tog prolećа iz grupe odlаzi gitarista Cole. 

 

Pred letnju sezonu i svirke u Bаšti Doma JNA, u Senke dolаzi Komа. Tog davnog letа u Bаšti je svirаlа sledeća postаvа: dvojica člаnova Horizonаtа (Komа i Žikа), dvojica iz "Senki" (Asim i Zorаn) i Jocа Kenаc (svirao je u Jagodini u grupama "Ponoćne lampe" i "Četvrtasti klikeri"). 

 

Senke su opstаle do početkа sledeće godine, i tada su se rаspаle. 

 

Vojkаn i Komа zаtim dovode Točkа (Radomir Mihajlović) iz Čаčkа, i od tog trenutkа kreće oblikovаnje "Smаkа". Činjenicа je dа su u stvаrаnju terene zа nаstаnаk "Smаkа" imаle i jednа i drugа grupа, ali s obzirom dа se repertoаr, uglаvnom, formirаo po mogućnostimа vokаlnih solistа, Komа je bio tаj koji je nosio i "Horizonte" i "Džentri". A i "Senke" u polusezoni pre njihovog konačnog rаspаdа."

Promocija knjige "Prozaonline rock and roll" Živka Ivkovića (SKC - 24.jun 19 h)

Promocija knjige "Prozaonline rock and roll" Živka Ivkovića #kragujevachttps://t.co/pWtoxGUpgq pic.twitter.com/K18h2hPBF6

— exyuvesti (@exyuvesti) June 21, 2016

Država ne brine o svom udelu u Fijatu

Nije postignut dogovor sa poslovodstvom kragujevačke fabrike, sindikat poziva Aleksandra Vučića da se uključi u pregovore
 Sindikati najavljuju protesne šetnje ukoliko se ne postigne dogovor o stimulativnim otpremninama  Ministartsvo privrede tvrdi da je o problemima u Fijatu saznalo iz medija, ali nema odgovor na pitanje da li je imenovan predstavnik srpskog državnog kapitala u toj kompaniji.

Održana promocija romana „Islednik“

U Narodnoj biblioteci „Vuk Karadžić“, u sredu, 20. aprila, u 19 sati, predstavljen je dobitnik NIN-ove nagrade za 2015. godinu, roman „Islednik“, autora Dragana Velikića.

Arsenal 06 - "Partibrejkers", "Električni orgazam" i "Majke" sviraju u Kragujevcu

"Partibrejkers", "Električni orgazam", "Majke", "Mortal kombat", "Zoster" i "Viva Vox" pridružili su se izvođačima na festivalu "Arsenal 06" koji će biti održan 23, 24. i 25. juna u Kragujevcu.

Asfaltiranje ulice Boška Buhe

Javno komunalno preduzeće Čistoća angažovano je na asfaltiranju Ulice Boška Buhe u naselju Ilina Voda. Ova ulica je jedna od pet saobraćajnica u Kragujevcu koja se presvlači asfaltom po savremenoj nemačkoj tehnoilogiji. Ulica Boška Buhe u dužini od pola kilometra jednim delom prolazi kroz naseljeni deo Iline Voda, Košutnjak i vodi ka privatnom preduzeću Sanel. Asfaltiranjem ulice obezbeđuju se bolji uslovi za saobraćaj.

Pozorište za decu KRAGUJEVAC - repertoar januar 2016.g.

Репертоар за јануар 2016. године Среда, 13. јануар, 18:00 ЧАРОБНА НОЋ (3+) Субота, 16. јануар, 12:00 ХРАБРИ ОЛОВНИ ВОЈНИК (5+) Среда, 20. јануар, 18:00 УСПАВАНА ЛЕПОТИЦА (3+) Субота, 23. јануар, 12:00 ЦВРЧАК И МРАВИ (6+) Среда, 27. јануар, 18:00 ПРИНЦЕЗА НА ЗРНУ ГРАШКА (4+) Субота, 30. јануар, 12:00 ПЕТАР ПАН (7+) РЕПЕРТОАР за следећи месец

(izvor:
http://www.pzdkg.org/images/repertoar/repertoar.htm)

Intervju sa pesnikom Dimitrijem Nikolajevićem: Pronaći sebe u dobru i zlu

Povodom smrti pesnika Dimitrija Nikolajevića blog "O Kg-u" donosi jedan davni intervju sa pesnikom. 

Izvor - Književna reč (2004)

- Gospodine Nikolajeviću, Vaši književni počeci sežu u davnu 1959. - godinu izdavanja Vaše prve knjige pesama «Vatre sna» («Matica srpska», Novi Sad). Hoćete nam reći nešto više o tim godinama i stanju na našoj književnoj sceni?
- Tih godina je moja generacija počinjala da piše i objavljuje. Sarađivali smo sa, tada, vrlo poznatim, cenjenim i dosta čitanim listovima i časopisima kao što su: «Mlada kultura», «Naš vesnik», «Omladina», «Književne novine», «Savremenik», «Delo»... U to vreme još je bio aktuelan sukob između nadrealista i realista, tako da su se oni međusobno nadmudrivali dok smo žrtve bili mi, mladi koji smo dolazili jer su nas obeležavali. Ako objavimo u «Književnim novinama» i «Savremeniku» ne možemo u «Delu», i obrnuto. Tako da smo svoju saradnju zasnivali na manje zavisnim listovima: «Omladina», «Vesnik» i «Mlada kultura».
Tih godina sam živeo u Beogradu i družio sa Brankom Miljkovićem, Božidarom Šujicom, Branimirom Šćepanovićem, Petrom Gudeljom, Božidarom Timotijevićem i drugim pesnicima. To je bila generacija koja je počinjala da skreće pažnju na sebe.
Knjigu «Vatre sna» trebalo je da objavi «Mlado pokolenje» i za nju je recenziju napisao Branko Miljković. Po njegovom nagovoru, ja povučem rukopis iz «Mladog pokolenja» i pošaljem u «Maticu srpsku» za ediciju «Prva knjiga». Rukopis naiđe na dobar prijem kod tadašnjeg urednika Draška Ređepa. Čitavih godina dana na tom rukopisu smo radili Draško Ređep, kao urednik, i ja, kao pesnik. Praktično smo stvarali novu knjigu. Tako da od verzije rukopisa koja je data uredniku do konačne, koja je izašla u obliku knjige, postoji ogromna razlika. O tome postoji čitava prepiska koju sam ja sačuvao i koju Draško Ređep i danas rado pominje kao dokaz kako su, nekada, sarađivali pisci i urednici.

- Sledeće pitanje započećemo jednim citatom: «Ako veći deo čovečanstva živi u gradovima, čovek kraja dvadesetoga veka, hteo on to ili ne, pripada urbanoj civilizaciji» (Aleksandar Jerkov). Međutim, Vaše najnovije zbirke «Takav život»(2002.) i «Kamenolom»(2003.) su okrenute opisima događaja i pojava iz prirode ili ruralne sredine. Otkud taj odmak od urbanih tema?

- Ja od urbanih tema namerno bežim. Mislim da čovek pripada prirodi i u njoj ima jedno sasvim određeno poslanje, zadatak od Boga da prirodu oplemenjuje, njom se nadahnjuje... Imam utisak da čovek u prirodi drugačije gleda, pročišćenije misli, može da sanjari i ima vremena za sebe. U urbanoj sredini čovek za sebe nema vremena. Opsednut je svim onim što urbano okruženje (do)nosi kao balast: briga za zaradom za život, golu egzistenciju... Onda, to mnoštvo (u gradovima) svega za uživanje odvlači čoveka od njegove prave prirode. Mislim da će čovečanstvo, na kraju, morati da beži iz urbanih, velikih sredina i vraća se prirodi. Tek sa prirodom čovek postaje svoj. On je u urbanoj sredini otuđen i to je najveća bolest savremenog čoveka – otuđenost. Vi ste u mnoštvu sveta, među ljudima, a u stvari ste izolovani i sami. U prirodi i kada ste sami, niste sami, usamljeni, jer je priroda sa vama!

- Verovatno da okrenutost ruralnim temama, kao i inspirisanost narodnom, lirskom poezijom, pogoduju rimovan, vezani stih koji Vi obilato koristite u Vašoj poeziji?

Kada pišem pesmu nikada ne zavisi isključivo od mene da li će biti u vezanom ili slobodnom, takozvanom «belom» stihu. To samo po sebi dođe. Kao što nikada unapred ne određujem kompletni sadržaj pesme već imam startnu temu, polaznu tačku, na koju sam razmišljao, «motao» je po glavi, pa se često dogodi, tokom pisanja, da se početna tema izokrene i ispadne nešto sasvim drugo, čak bolje od onoga što sam imao u glavi kada sam odlučio da pišem.
Teme koje pominjete, ruralne: one su iskombinovane sa urbanim. To je isprepleteno. Ma koliko da ja živim i stvaram u prirodi i sa njom sam u stalnom kontaktu, ja sam vezan i za grad. U mojim pesmama se može naslutiti velika žal za tim što čovek nije češće u prirodi i što se sa njom više ne druži.
Književni kritičari često ističu da u kvalitativnom pogledu nema bitne razlike između mojih pesama pisanih u vezanom stihu i onih pisanih slobodnim stihom. Ja sam, u početku, pisao u slobodnom stihu. Cela prva zbirka «Vatre sna» je u slobodnom stihu. Nema ni jedne jedine rime. Kasnije, što sam dublje ulazio u poeziju, više saznavao o njoj i pokušavao da izgradim svoju poetiku, ja sam se nadahnjivao starom grčkom poezijom (od Homera, pa na dalje) i našom narodnom poezijom. U njoj sam nalazio nešto što je, po meni, moglo da se prevede u sadašnji trenutak, što je imalo veze sa sadašnjošću. Kao da je naša narodna poezija iz prošlog vremena istakla vreme buduće, pa i sadašnje, kao posledicu prošlih vremena, i to je jedna snažna kopča. Nijedna budućnost nije nastala bez prošlosti. Prošlost određuje kakva će biti budućnost. Mislim da je nemoguće pisati, a nemati na umu taj spoj i ne nositi ga sa sobom.

- U Vašoj poeziji, bar u knjigama koje objavljujete poslednjih godina, dosta su prisutni melanholija, meditativnost, svođenje računa sa samim sobom i svetom koji Vas okružuje. Da li su to novi tonovi u Vašoj poeziji ili ste oduvek bili okrenuti takvim temama i problemima ljudskog bića u ovom svetu?

- To je posledica geneze mog pesničkog stvaralaštva. U prvoj knjizi «Vatre sna» sve je bilo okrenuto životu i potencirano je oduševljenje životom. Kako su se godine slegale, prolazilo vreme, i oduševljenje je splašnjavalo. Dolazilo se do drugih spoznaja; uvideo sam da život nije ono što sam ja o njemu mislio već nešto sasvim drugo. Šta je život to drugo? To drugo jeste pronalaženje svoga mesta u životu i među ljudima. Tražiti svoju (stajnu) tačku, ali i odrediti se i prema sopstvenom pevanju. Zahvaljujući životnom i pesničkom sazrevanju, smrt postaje sve prisutnija u mojoj poeziji. I suočavanje sa njom, mirenje sa njom kao neminovnošću, nije puko kukanje već pokušaj da se i u smrti nađe neko svoje, nepostojeće mesto. Otuda i melanholija. Kritičari koji su pisali o mojim novim knjigama upravo su to i zapazili. I kažu: «Pesnik smrt dočekuje hrabro, miri se sa njom, ne plaši se njenog prisustva...» Treba do toga doći, sagledati stvari kakve jesu, pomiriti se sa tim... Tu je i saznanje da ste izvršili neko svoje božansko poslanje kao čovek, da ste nešto uradili. Sa pojavom razmišljanja o smrti javlja se i zadovoljstvo da ste pokušali nešto da učinite, ma koliko to bilo veliko ili malo. Ali, vi ste pokušali i vaš život nije bio uzaludan, nije bio prazan. Bio je ispunjen nekim sadržajem, nekom mišlju... Otuda je kod mene, naročito u poslednjim knjigama, često prisutan pokušaj da se pomiri metafizičko sa realnim, onostrano sa ovostranim. To su sve neki kanoni, božji putevi kojima čovek ide, i ja samo pokušavam da se na njima snađem, da ih otkrijem i spoznam, sve u pokušaju da dođem do konačne tajne do koje se, naravno, nikada ne dolazi. Jer tajna je božanska stvar i nije pristupačna ljudima. Uz to, pokušavam da pomirim zlo i dobro. Mnogo su nas lagali u literaturi da dobro uvek pobeđuje. To nije istina! Ne pobeđuje uvek dobro. Čak je pitanje koliko, uopšte, i pobeđuje?! Ja sam kroz svoju poeziju, kroz puteve da kažem nešto što niko drugi nije rekao, da nešto bude moje, spoznao jednu istinu, a to je: da se dobro i zlo, nekako, uvek namiruju i idu zajedno, Isto kao što ni smrti ne bi bilo da nije života. Pa čak, u prenesanom značenju, može i tako da se shvati: dobro je život, smrt je zlo, ali oni se namiruju.

- Živite i stvarate u Kragujevcu, skrajnuti od centra kulturnih dešavanja, Beograda. Mada je to u novije vreme postalo uobičajenije u srpskoj književnosti: D. J. Danilov stvara u Požezi, Goran Petrović u Kraljevu, Zoran Ćirić u Nišu... da li mislite da živeti i stvarati u manjim mestima, udaljen od velikih izdavačkih kuća, književnih časopisa koji izlaze u metropoli, medija (TV, radio i dnevna štampa) - da li sve to odmaže jednom stvaraocu, pesniku? Koliko je on uskraćen u svojoj književnoj promociji i načinu da dospe do čitaoca? Da li mu to otežava bavljenje književnim radom?

- Što se tiče samog stavralaštva, pisac koji živi izvan metropole je povlašćen, ali što se tiče afirmacije njegovog stvaralaštva tu je uskraćen. Jer, ipak, koncetracija je u Beogradu, ne samo književnog života, zbivanja, izdavačkih kuća...  nego, uopšte, svega! Kao kada kažete - Pariz. Pariz nije Francuska. Pariz je Pariz, ostalo je provincija. Ali, hvala Bogu, mogućnosti su mnogo veće nego što su bile ranije, pre petnaest, dvadeset, trideset godina kada sam ja bio mlad. Onda ste, jednostavno, bili odbacivani zato što niste u Beogradu. I svi su pisci iz unutrašnjosti hrlili da dođu u Beograd i ostanu u njemu, upravo da bi mogli da se tu afirmišu. Pogledajte, niko se nije vratio u svoj grad. Branko V. Radičević se nije vratio u Čačak, ni Brana Petrović... Aleksandar Ristović je "pobegao" iz Čačka i došao u Beograd. Ja sam, isto tako, jedno vreme bio u Beogradu, pa se, sticajem okolnosti, ponovo vratio u Kragujevac. Tako da mogućnosti su veće samim tim što je veća verovatnoća da budete sa većim brojem pisaca, da imate više prijatelja među njima, da se družite. Što se tiče medija i tu su se stvari dosta poravnale jer mediji su sada mnogo pristupačniji, postali smo jedno globalno selo. Vidim da je sada dosta pisaca koji žive u unutrašnjosti i ne misle da dođu u Beograd. Neke stvari su se sredile. Konačno se došlo do jedne velike istine: više nije važno kod kog ste izdavača objavili knjigu, kao što je nekada bilo, već je važno kakvu ste knjigu objavili. Danas, možete i sami da objavite knjigu, budete sopstveni izdavač. Ako je dobra, biće zapažena, ako nije ne vredi pa taman ne znam ko da je objavio. Drugo, danas ima mnogo izdavača i u unutrašnjosti, takođe i časopisa. Stvari su se, srećom, izmenile. Približno, stanje je onakvo kakvo je, inače, u svetu. U jednoj Americi ništa ne znači da stvarate u NJujorku.

- Glavni ste urednik jedne književne revije ("Lipar"). Ovo nisu dobra vremena, bar u Srbiji, za književne časopise. Koliko su oni potrebni i da li je bez njih srpska književna scena osiromašena, nepotpuna?

- Bez književnih časopisa, a mnogi su se zahvaljujući onome što nas je zadesilo poslednjih godina - pogasili, ne samo da je književna scena osiromašena nego je osiromašena srpska kultura. Nažalost, vlasti ne pokazuju dovoljno razumevanja i ne shvataju potrebu časopisa. Jedna sredina bez časopisa, praktično, ne postoji. Oni su odraz stanja duha jednog naroda, pa samim tim i stanja duha jednog grada, regije u kojoj izlaze. Nemati to znači nemati deo sebe, nemati ono što je najbitnije. Mi možemo da izgubimo sve ratove kada su u pitanju ekonomija ili privreda. Ali, ono jedino što moramo da sačuvamo i ne smemo da izgubimo jeste duhovnost. Izgubimo li i nju mi više kao narod, kao biće, nećemo postojati. Uloga časopisa je upravo u tome. Zašto kažemo da su časopisi stubovi kulture? Jer da nije njih gde bi se kultura koja se svakodnevno odvija odslikavala? Gde bi se sve što kultura stvara, kroz našu svakodnevicu, ogledalo? To su časopisi! Nas časopisi preporučuju svetu. Štva vi znate o svetu čije časopise ne poznajete i koje niste videli? Ne znate skoro ništa. To što se vidi na televiziji i to, uglavnom, sve pretočeno u politiku nije to. Naša svakodnevica je postala jedna strašna, ogavna, licemerna, psovačka politika koje treba svako pametan da se gadi. Ja gasim televizor kad dođu vesti, ja ih ne slušam!

- Na kraju, hoćete nam reći nešto više o srpskoj književnosti, srpskom pesništvu, na početku XXI veka? Kako ga Vi vidite?

Naša književnost je već nekih tridesetak godina u stalnoj ekspanziji. Mi imamo prozu koja se znatnim delom prevodi, imamo poeziju koja se, takođe, prevodi. Naša književnost ulazi u evropske, pa i svetske tokove. Mislim da evropska, pa ni svetska, književnost više ne mogu da se zamisle bez srpske. Pogledajte, u XIX veku, pa i prvoj polovini XX veka: gde se nalazila naša književnost? To je bila jedna provincijalna, lokalna književnost. Danas to naša književnost nije. Srpska književnost je na visokom nivou. Nesreća je u tome što je to književnost malog jezika.

Nas još uvek sputava jezik. Naš jezik je mali. Da mi pišemo na ruskom, verujte da bi naša književnost bila skoro ravna ruskoj savremenoj književnosti. Ali, pišemo na srpskom, malom jeziku i nas još uvek otkrivaju. Međutim, zahvaljujući tehnologiji koja se razvija, ta će barijera biti premošćena i mi ćemo u svetu imati dostojno mesto u književnosti.

Facebook komentar: Dobrodošli u Q...

Nije sramota! Radnici su bolji nego umetnici, a napravili su pravu umetničku intervenciju na ulazu u autobusku stanicu Kragujevac. O čemu se radi? Jedna firma koja je sredila stanicu, doživela je da njene radnike otpusti preko noći neka druga (Janušević prevoz) i iz revolta su ispremeštali slova, zato što su dobili otkaze. Dobrodošli u Q...

Raško V. Jovanović: Joakim Vujić u Kragujevcu

Mihailo Kandić: "Grupa slikara amatera" u Kragujevcu 1952-1960 (časopis Staništa - 1991)

 

Miroslav Đorđević, Vladimir Marković, Franjo Martinc i Boško Košćal pred konakom knrza Mihaila u Kragujevcu (oktobar 1956)

 

 

Pedesetih godina prošloga veka u Kragujevcu je delovala neformalna grupa slikara koju je najbolje osloviti - "grupa slikara amatera"...

Zoran Ilić: Skerlićeva ulica (kratka priča)

1.

    Početak onoga dela moga postojanja kada događaji počinju polako ali sigurno i ko zna na koje načine da se zadržavaju u sećanju, vezan je za deo grada koji smo mi, njegovi stanovnici, nazivali Kod Pozorišta. Zato sam i verovao da smo oduvek stanovali u dugoj prizemnoj zgradi koja se nalazila u još dužem, zapuštenom dvorištu prekrivenom crnom utabanom šljakom.

    U donjem delu dvorišta bila je česma, oko koje se u svim pravcima širila bara, i koju su koristili svi dvorišni stanari. Nasuprot stambene zgrade nalazili su se redovi klozeta od cigala i drvenih šupa. Ne sećam se da je u tom delu grada postojalo još neko, slično dvorište. Ni reč dvorište nije tada, bar ne u tom obliku, dospela do mojih ušiju.
    - Deco, igrajte se u avliji, ali nemojte slučajno da izlazite na ulicu! - brižno su nas upozoravale majke.
    Okruživale su nas privatne kuće. Iznad dvorišta bila je nekada raskošna, izgrađena u klasicističkom stilu, a u to vreme već oronula kuća dobroćudnog Jevrejina, dok su neuglednu kuću sa donje strane dvorišta delila dva brata molera. Pričalo se da je prizemna zgrada u kojoj smo stanovali ranije služila kao vojni magacin. U prilog priči su išle činjenice da se sa druge strane ulice nalazila kasarna i da su u dvorištu stanovala vojna lica i njihove porodice.
    Dvorište je izlazilo na dve ulice, koje su se, kako po izgledu, tako i značaju koji su imale u lokalnom saobraćaju, razlikovale kao Bog i šeširxija. Da li slučajno, manje važna i zapuštenija se zvala Knez-Miloševa? Zato je bila bezbednija za dečje igre: osim pešaka ništa drugo njom nije prolazilo.
    Kasarna sa druge strane ulice bila je ograđena zarđalom, bodljikavom žicom pričvršćenom za betonske stubove. Uveče bi se iza nje pojavljivao stražar u dugom šinjelu i sa puškom na ramenu, a u pseću kućicu dovodili bi psa, vučjaka.

    2.
    Prvo što bi prolaznik zapazio krećući se Skerlićevom ulicom, tačnije osetio ispod đonova cipela, bila je kaldrma: nepravilni i raznobojni kamenovi doneti ko zna odakle i kada. Ulicu je presecao potok: siva prljava nit koja je vijugala ispod kamenog mosta. Jedva da je postojao, i kao da je bio prognan, nepoželjan.
    Do potoka ulica se lagano spuštala, da bi sledećih pedeset metara bila skoro ravna. Onda bi počinjala naglo da se penje, kao da nekuda žuri, i ko je njom koračao stekao bi utisak da  se ulica,  istovremeno, i sužava (utisak su pojačavale dvospratnice sa obe strane ulice; prvu polovinu ulice činile su prizemne kuće), i da nebo iznad ulice svakim novim korakom postaje bliže.
    Na strmo urezanim i uskim obalama potoka naslanjale su se, jedna na drugu, naherene drvene šupe i klozeti čije su se septičke jame slivale u potok. Svega je bilo na obalama potoka, kao i na njegovom dnu. Sve što je voda uspela dotle da donese, ali nije imala snage da odnese dalje. Bar ne do sledećih kiša. Međutim, bio je januar, obale su bile prekrivene snegom, a vodena površina okovana ledom.

    3.
    Ma koliko je ulica tokom dana bila kratka, postajala bi nezamislivo duga u noćnim satima kada bismo se vraćali kući iz posete rođacima. Na oči se spuštao kao olovo težak san, a mraz štipao uši, obraze, noseve. I nikako se ne bi pojavljivala susedna, Daničićeva ulica. Kao da se Skerlićeva ulica sa nama poigravala jer osim nas nikoga nije ni bilo, i neprestano produžavala. Čudna je bila njena igra: zlobna, zlokobna.
    Otac i majka su bili nervozni, razdraženi, svesni da smo se suviše dugo zadržali u poseti. Oni su bili ti koje su sledećeg jutra čekale svakodnevne obaveze i zato su, kao neki krivci, ćutali.
    - Tata, kada ćemo da stignemo kući? Meni se spava - sa očevih ramena dopro bi moj pospani glas.
    Sledio je grub odgovor i, kao posledica, osećaj krivnje da sam uradio nešto pogrešno. Taj glas je posedovao moć da u meni izazove strah, natera me da zaćutim.
    Onda bi Skerlićeva ulica, iznad potkivačke radnje, zavila u oštrom luku, Daničićeva, druga od dve ulice na koje je izlazilo naše dvorište, konačno bi se ukazala, i tog trenutka svi paradoksi ovoga sveta bili bi razrešeni.

    4.
Između 1970. i 1990. godine, u vreme kada nisam bio žitelj grada, izgled Skerlićeve ulice je izmenjen. Ulica je modernizovana, kaldrma izvađena i kolovoz prekriven crnim, masnim asfaltom; umesto starih i iskrzanih, postavljeni su novi, beli ivičnjaci; potok je nestao, urbanisti su ga pretvorili u podzemni kanal, deo gradske kanalizacije, a kameni most je srušen. Ni potkivačke radnje više nije bilo. I ona je iščezla, nestala. Otišla u bolji i lepši svet, zajedno sa kaldrmom, iskrzanim ivičnjacima, potokom i malim kamenim mostom.
    Ali šezdesetih godina dvadesetoga veka Skerlićeva ulica je postojala na našem svetu i kretala se našim životima, kao što smo se mi njom kretali, dajući im nezaboravnu aromu.

02. Dok Ciskova gitara nežno jeca // Iz istorije KG rokenrola: prva dekada

Iz istorije KG rokenrola: prva dekada
TEXT No. 2

(Autor beleške - Z.I.) 

 

Mnogo toga je taj grad doživeo, video, ali upravo te jeseni na početku šezdesetih upoznaće se sa dva nova pojma: električna gitara i rok gitarista.

 

Devetnaestogodišnji mladić koji je upravo pristigao u grad trebalo je da postane prvi kragujevački gitarista, a to čudo koje je on lično napravio i držao u rukama bila je - električna gitara.

 

Mladić je došao iz drugog grada i sa obala druge reke. Kako mu je delovao Kragujevac stešnjen između brda? Sa obala najveće evropske reke on je prispeo na obale jedne neugledne rečice. Ipak, bio je dovoljno mlad da mu nijedna promena ne pada teško.

 

Sticajem srećnih okolnosti, to su bile dobre, prosperitetne godine. Svet je hrabro koračao napred. Tehnološki napredak je bio silovit.

    (...)

O blogeru Sizifu i o tome kako je "zaglavio" u Kragujevcu

Autor teksta: Zoran ILIĆ

Kragujevac je grad za koji bi moglo da se kaže da je okrugao, pa na ćoše. Ko u njemu nije bio, mnogo je propustio. A eto, čačanski bloger Sizif jeste bio, i između ostalog je propustio autobus za Čačak! Što bi se reklo, bolje da nije ni bio! Propustio bi on i poslednji voz za Čačak, ali vozovi između Kragujevca i Čačka ne saobraćaju.

A opet BG bloger Zee Webman je često bio u Kragujevcu: prepodne, popodne, pa čak i u ponoć! Pa, čak i u ponoć onog najvažnijeg dana u godini: 31. decembra.

Jutro svane, a Zee W. je još uvek u gradu. Ne napušta ga, već uzme đačku torbu u šake, pa pravo u školu! Osnovnu jer u tom davnom vremenu on je još uvek bio tinejdžer. 

Šta Zee hoće da kaže, to jest da poruči čačanskom blogeru?! Između ostalog i to da je i on povremeno dospevao u slične situacije.

Na primer, krene iz Trsta, pa zaglavi u Portorožu. Nema autobusa za Rovinj u kom je on tog leta letovao! Ipak je to Kroacija, dok je ovamo buduća "naša dežela" - Slovenija. Dok je tamo, sa one strane granice, Italija, i u njoj Trst. 

 

A Kragujevac i Srbija su tako daleko. Figurativno rečeno: oni su preko sedam gora, i sedam-osam što reka, a što jezera... 

Koliko je Zee razumeo Sizofov prilično razuđen blog zapis, on je na kraju taksijem morao da se vrati u Čačak. 

 

- Nečuveno! - zaključuje Zee. - Jer za razliku od njega, ja to nikada ne bih uradio. Ne bi mi ni palo na pamet da tako nešto uradim! Jer ako si već avanturista, ili šta već jesi, onda to budi do kraja! Nema povlačenja, nema predaje... Već: odremaj na klupi, šetaj gradskim parkom do samog jutra... Smrzavaj se... Ali hrabro sačekaj novi dan, i prvi autobus za Čačak.

Eto, samo toliko o gradu Webmanove mladosti, o čačanskom blogeru Sizifu...   Takođe i o Portorožu, Trstu... Rovinju u Istri...  

 

Da, bilo je tu malo i Čačka, mada ne i reke koja kroz njega protiče - Zapadne Morave. Onda bilo i taksija... 

 

Da, bila je i neka Jelica (bez Gorice) čijoj  je književnoj večeri Sizif prisustvovao. Jelica je kriva za sve,

 

Svi su oni bili, postojali su u tom vremenu koje Zee Webman opisuje, i koje se brzinom svetlosti od nas udaljava i postaje prošlost.

I Zee Webmanu jedino ostaje da napiše the end i da tako okonča svoja analizu bez sinteze Sizifovog boravka u Kragujevcu.

Dakle, sledi obećano -  THE END!

INTERVJU IZ 1968. GODINE

(Iz istorije KG rokenrola: prva dekada)

Prvog februara 1968. godine u lokalnom nedeljniku "Svetlost" pojavio se intervju sa kragujevačkim vokalno-instrumentalnim sastavom Horizonti. Na početku teksta novinar je predstavio članove grupe.

Činili su je Slobodan Kominac vokalni solista i ritam gitarista, Dragan Nikolić basista (za njega je naglašeno da je "u ansamblu od osnivanja"), solo gitarista Bratislav Dimitrijević i Vojislav Janković bubnjar.

- Zašto ste izabrali ime "Horizonti"?
- Svi smo predlagali imena, ali nam se "Daleki Horizonti" najviše dopalo. Kasnije, iz praktičnih razloga, ime smo sveli samo na "Horizonti".

- Da li imate prostorije u kojima vežbate?
- To su samo pusti snovi! Dođemo sat ili dva pre početka igranke i tako vežbamo.

- Šta obično imate na repertoaru?
- Najviše nam se dopadaju kompozicije naših ljubimaca "Rolingstounsa", a sviramo i vlastite. Tu su još i pesme "Bitlsa", Dejva Dejvisa, Džimija Hendriksa...

Na kraju intervjua novinar "Svetlosti" beleži da je najveća želja članova grupe da kupe instrumente i tehničke uređaje koji im nedostaju. Takođe navodi podatak da kragujevačku grupu uskoro čeka snimanje za beogradsku televiziju i kraća turneja po većim gradovima uže Srbije.