Leto je bilo, i na različite načine je moglo da se provede. Međutim, postoje leta kada se posle izvesnog broja godina vratimo tamo gde je sve počelo. Bar za nas. Takva leta postoje, i potpuno su legitimna. To se dogodi u trenutku kada se u našim životima javi međuprostor. Jedan period naših života se okonča, a novi ne započne. Tada se dogodi.
Leto, početak avgusta, i ja na ulicama rodnog grada.
Biti na ulicama rodnog grada, a da za tim ne postoji potreba. Niko te nije pozvao da posetiš grad, nikakva posla u njemu nisi imao… Poželeo si da vidiš grad u kom si rođen, prošetaš ulicama… Razmeniš energiju sa gradom…
U grad nisam došao željan avanture. Samo sam želeo poput senke da proklizim ulicama neprimećen od stanovnika grada. Kao one senke u podne koje iza nas ostaju: upravo tako da moj boravak u gradu bude fluidan. Da pokušam da pripadam svetu senki, a ne stvarnom, materijalnom svetu.
Zamaralo je besciljno hodanje gradskim ulicama. Nije se moglo protiv tih ulica, njihove nepreglednosti… Krivudavosti…
Negde je trebalo sesti, i odmoriti se. Razmisliti da li prvim autobusom napustiti grad ili potražiti drugačije rešenje.
Našao sam se u delu grada u kom je ujak stanovao. Otvorio sam kapiju, i ušao u poznato dvorište. Ujak je bio kod kuće. Nas dvojica se godinama nismo sreli…
- Otkud ti? – upitao je on, kao da pred sobom vidi utvaru.
- Jutros sam doputovao u grad… – odgovorio sam.
Slagao sam da sâm u Kragujevac doputovao poslom. Poverovao je, a ja sam pomislio: možda je to rešenje? Nekoliko dana ostati kod ujaka? Možda grad ne treba odmah napustiti?
Tako sam ostao u Kragujevcu. Jedan dan, dva, tri… Da li su tri dana dovoljna da bi se stekao celovitiji uvid u gradska dešavanja? Tim pre što je Kragujevac u međuvremenu postao nešto drugo, evoluirao u nešto drugo. Meni pomalo strano.
Grad je na to imao pravo: da nešto drugo postane. Iskoristio je svoju priliku.
To je govorilo da sam u zabludi. Da je u poređenju sa gradom pojedinac beznačajan. Uporedna analiza mene i grada je bila suvišna.
Tu je bila i pogubna pomisao: šta bi se dogodilo da Kragujevac nikada nisam napustio?! Jeretična pomisao.
Sve to je najavljivalo nevolje… Uplovio sam u njih, prepustio sam im se. Poslednji put sam bio na “ti” sa rodnim gradom. Bila je to tačka na kraju rečenice, na kraju priče…
Imao sam utisak da je grad izolovan od ostatka sveta. Kao srednjevekovni gradovi-države.
Imao je svoju autonomiju. Nije ga bilo briga, nije mario, šta se dešava izvan njegovih granica. Sa tim se nije trebalo, a ni moglo, igrati.
Bilo je to oštro sečivo na koje sam mogao da se posečem. Hazarderska igra.
Tri dana je prošlo, i trebalo je iz grada iščeznuti nekim okolnim, zaobilaznim putem. Za sobom zamesti tragove…
Tako sam i uradio. Putovanje je trajalo satima… Zaustavljao sam se u mestima u kojima ranije nisam bio…. Presedao iz jednog u drugi autobus…
Sa mene su spadali prašina, uspomene… Slojevi koji su ostajali na ulicama tih, prolaznih gradova…
Sve manje me je bilo…
Ali, od onoga što ostane, moraću da započnem, izgradim, novi život.
- Otkud ti? – upitao je on, kao da pred sobom vidi utvaru.
- Jutros sam doputovao u grad… – odgovorio sam.
Slagao sam da sâm u Kragujevac doputovao poslom. Poverovao je, a ja sam pomislio: možda je to rešenje? Nekoliko dana ostati kod ujaka? Možda grad ne treba odmah napustiti?
Tako sam ostao u Kragujevcu. Jedan dan, dva, tri… Da li su tri dana dovoljna da bi se stekao celovitiji uvid u gradska dešavanja? Tim pre što je Kragujevac u međuvremenu postao nešto drugo, evoluirao u nešto drugo. Meni pomalo strano.
Grad je na to imao pravo: da nešto drugo postane. Iskoristio je svoju priliku.
To je govorilo da sam u zabludi. Da je u poređenju sa gradom pojedinac beznačajan. Uporedna analiza mene i grada je bila suvišna.
Tu je bila i pogubna pomisao: šta bi se dogodilo da Kragujevac nikada nisam napustio?! Jeretična pomisao.
Sve to je najavljivalo nevolje… Uplovio sam u njih, prepustio sam im se. Poslednji put sam bio na “ti” sa rodnim gradom. Bila je to tačka na kraju rečenice, na kraju priče…
Imao sam utisak da je grad izolovan od ostatka sveta. Kao srednjevekovni gradovi-države.
Imao je svoju autonomiju. Nije ga bilo briga, nije mario, šta se dešava izvan njegovih granica. Sa tim se nije trebalo, a ni moglo, igrati.
Bilo je to oštro sečivo na koje sam mogao da se posečem. Hazarderska igra.
Tri dana je prošlo, i trebalo je iz grada iščeznuti nekim okolnim, zaobilaznim putem. Za sobom zamesti tragove…
Tako sam i uradio. Putovanje je trajalo satima… Zaustavljao sam se u mestima u kojima ranije nisam bio…. Presedao iz jednog u drugi autobus…
Sa mene su spadali prašina, uspomene… Slojevi koji su ostajali na ulicama tih, prolaznih gradova…
Sve manje me je bilo…
Ali, od onoga što ostane, moraću da započnem, izgradim, novi život.
Нема коментара:
Постави коментар