(Priredio - Z.I.)
Septembra 2013. godine preminuo je moj drug i komšija iz detinjstva Dule Nedeljković. U davnim danima naše mladosti i detinjstva on je bio kralj igre na male golove ili "na goliće", kako smo mi tu igru
znali da nazivamo.
Dule je stanovao u prvom dvorištu do Toplane. Tačnije rečeno, gradska Toplana je bila u njegovom dvorištu. Tu, ispred njegove kuće i Toplane igrali smo fudbal, kao i na poljančetu ispred Opštine. Isto tako i na trotoaru preko puta Doma kulture... Da, to su bili naši fudbalski tereni. Tu smo svakodnevno bili mi, dečaci iz ulica Borisa Kidriča i Moše Pijade.
Polovina nas je išlo u osnovnu školu Svetozar Marković dok je druga polovina pohađala školu Radoje Domanović.
U fudbalu i baratanju loptom Dule je bio nenadmašan. Ekipa za koju bi on igrao nikada nije mogla da izgubi. Bio je čarobnjak, kralj igre na male golove.
Prvu plastičnu loptu u gradu, dobio je upravo Dule od sestre iz Francuske. Lopta je formalno gledano, pripadala Duletu, ali se ona u kuću nije ni unosila već bi poo ceo dan bila na ulici. Hvala Bogu, uvek je bilo dovoljno da po ceo dan igramo fudbal.
U to vreme jeli smo šećerne table i one crne i gorke čokolade za kuvanje. Nije bilo Milke, ni Nestle čokolade... A onda je stigla i prva prava čokolada iz Francuske. Naravno, opet ju je dobio Dule! Dobio i izneo na ulicu i svako od nas je dobio po jednu kockicu, taman da svi osetimo zadovoljstvo prave čokolade.
Nas dvojica smo kasnije bili kolege na fakultetu i na poslu u Institutu za automobile, ali o tome ne želim da pričam. Ono što pamtim ja a i svi mi iz tog kraja jeste naše bezbrižno detinjstvo i prva plastična lopta i prva punjena-filovana čokolada i mnogo fudbala i druženja.
Nismo posedovali računare, niti smo znali šta su to Internet i Fejsbuk, ali smo imali drugarstvo i druženje i sve što je bilo, bilo je naše, zajedničko. Nekada bilo....
Neka je večna slava mom komšiji Duletu.
Dule je stanovao u prvom dvorištu do Toplane. Tačnije rečeno, gradska Toplana je bila u njegovom dvorištu. Tu, ispred njegove kuće i Toplane igrali smo fudbal, kao i na poljančetu ispred Opštine. Isto tako i na trotoaru preko puta Doma kulture... Da, to su bili naši fudbalski tereni. Tu smo svakodnevno bili mi, dečaci iz ulica Borisa Kidriča i Moše Pijade.
Polovina nas je išlo u osnovnu školu Svetozar Marković dok je druga polovina pohađala školu Radoje Domanović.
U fudbalu i baratanju loptom Dule je bio nenadmašan. Ekipa za koju bi on igrao nikada nije mogla da izgubi. Bio je čarobnjak, kralj igre na male golove.
Prvu plastičnu loptu u gradu, dobio je upravo Dule od sestre iz Francuske. Lopta je formalno gledano, pripadala Duletu, ali se ona u kuću nije ni unosila već bi poo ceo dan bila na ulici. Hvala Bogu, uvek je bilo dovoljno da po ceo dan igramo fudbal.
U to vreme jeli smo šećerne table i one crne i gorke čokolade za kuvanje. Nije bilo Milke, ni Nestle čokolade... A onda je stigla i prva prava čokolada iz Francuske. Naravno, opet ju je dobio Dule! Dobio i izneo na ulicu i svako od nas je dobio po jednu kockicu, taman da svi osetimo zadovoljstvo prave čokolade.
Nas dvojica smo kasnije bili kolege na fakultetu i na poslu u Institutu za automobile, ali o tome ne želim da pričam. Ono što pamtim ja a i svi mi iz tog kraja jeste naše bezbrižno detinjstvo i prva plastična lopta i prva punjena-filovana čokolada i mnogo fudbala i druženja.
Nismo posedovali računare, niti smo znali šta su to Internet i Fejsbuk, ali smo imali drugarstvo i druženje i sve što je bilo, bilo je naše, zajedničko. Nekada bilo....
Neka je večna slava mom komšiji Duletu.
(izvor: FEJSBUK)
Нема коментара:
Постави коментар