Čitav roman prepun je mitomanskih opštih mesta o Srbiji i Srbima kao o narodu neobičnom, lukavom, hrabrom i poštenom. Pisan iz perspektive kojom se obično bavi imagologija, dakle nauka o slici Drugog i Drugačijeg, ovaj roman predstavlja Srbe i Srbiju u skladu sa devetnaestovekovnom perspektivom putnika namernika, ali sa ideološkom matricom srpskog romantičarskog nacionalizma koji je svoj puni revival doživeo u osamdesetim i devedesetim godinama prošlog stoleća
Pitanje koje se postavlja pred pisca jeste kako se dodirnuti istorije i ostati netaknut njome, odnosno kako napraviti jedan vrednosni otklon koji će postojeće norme u zvaničnom istorijskom pamćenju, koje je gotovo po pravilu ogrezlo u nacionalno-romantičarske geštalte, makar i delimično dovesti u pitanje. Jedan od književno plodnih načina pokazao nam je Svetislav Basara u svom poslednjem romanu načinivši od njega sotiju – igru luda – jer dominantna istoriografija stvarno od nas čini ludake, naročito kada se posmatra u svetlu mitomanije koja se razmahala u poslednje tri decenije. Izuzetno je značajno to što je Basara dirnuo u srpske ustanke protiv Turaka, odnosno u tačku koja se obično smatra sakrosanktnom, iako je i broj takvih mesta u „našoj“ istoriji prilično rastegljiv.
No nije Početak bune protiv dahija jedini prošlogodišnji roman koji se dotiče ove istorijske teme. Zoran Petrović je napisao knjigu Kamen blizanac (Geopoetika, 2010) i u njoj pokušao da opiše ustanak protiv Turaka iz jedne drugačije perspektive. Radi se o mladom turskom ič oglamu, sultanovom pažu srpskog porekla, koji u sprezi sa jednim od deputata na sultanovom dvoru, Stevanom Živkovićem, biva uvučen u špijunsku igru u korist Karađorđa i u skladu s tim poslat u Srbiju. Sve dalje što se dešava trebalo bi posmatrati kao umetnute novele koje imaju svoju svrhu, ali nemaju veze sa samim sižejnim tokom. Isti je slučaj i sa esejističkim uvodima u svako poglavlje koji se tiču selama – posebne vrste poruka specifičnog simboličkog jezika koji za komunikaciju ne koristi glasove i njihovo grafičko predstavljanje, već predmete i njihovo doslovno i preneseno značenje. U kakvoj su vezi ovi esejistički „selamski predgovori“ sa onim što će nam u glavnom narativnom toku biti saopšteno nije baš najjasnije, ali radi se, je li, o selamskom jeziku, koji ne može svako da razume, odnosno svako ga razume na sebi svojstven način, pa u tom smislu ovi ukrasi bez funkcije ostaju upravo to – ukrasi bez funkcije. Ne treba opet smetnuti sa uma da je ova knjiga u priličnoj meri nastala pod uticajem Hamam Balkanije Vladislava Bajca, kao i da se pojavila pod uredništvom i u okviru izdavačke kuće čiji je direktor upravo ovaj pisac, te po mom mišljenju, u formalnom smislu, pati od sličnih nesavršenosti kao i Bajčev tekstualni proizvod. Drugim rečima, stilska zavodljivost, enciklopedijska širina, mistička nerazumljivost, kao i prenaglašeni paralelizam ostaju prazna retorička sredstva iza kojih se ne krije gotovo ništa, osim samozaljubljenosti i smešne precioznosti.
Ova bi knjiga, dakle, mogla da prođe sasvim nezapaženo da u njoj ne postoji posveta i da se u skladu sa njom u tekstualnim naprslinama ne otkriva jedna tipična ideološka konstrukcija, na žalost toliko raširena, toliko dominantna da o njoj treba govoriti svakodnevno i bez prekida, posebno ukoliko želimo da se promeni kulturni model koji ona podržava. Već u prvoj rečenici posvete upućene MOJOJ GENERACIJI (u Belešci o autoru piše da je Zoran Petrović rođen 1954. godine) stoji sledeće Dugujete mi jedan pošteni rat, iskrenu pobunu bar. Kako tumačiti ove reči u svetlu onoga što se dešavalo na Balkanu u poslednjih dvadeset godina, a čemu su ljudi iz Srbije, posebno oni na vlasti koji su, uzgred budi rečeno, još na vlasti, u mnogočemu kumovali? Ili je očigledno da nije bilo dovoljno ratova ili da nismo dobro prošli kad su se ratovi završili. Naša katarza nije bila potpuna, to je očigledno, ali kako ju je trebalo upotpuniti – poštenim ratom? I šta uopšte znači „pošteni“ rat? Rat do istrebljenja? Rat u kojem svi učestvuju ili je možda bolje reći učestvujemo? Možda je u pitanju rat koji se vodi „časno“, na način na koji to čine sve „poštene vojske“ sveta, onakav dakle koji su opisali u svojim ideološki neobojenim knjigama Dobrica Ćosić ili Stevan Jakovljević, a koje je tako mudro, tako majstorski dekonstruisao Aleksandar Novaković u svom Vođi? Ne znam kako uopšte primiti u svest nekog ko sebe smatra uskraćenim za rat, čak i ako uspem da misaono preskočim, da transcendiram contradictio in adjecto sadržan u frazi „pošteni rat“.
Međutim, to je samo početak retorike koja nastavlja tamo gde se stalo sa čuvenom frazom o Srbima koji dobijaju u ratu a gube u miru. Jer čitav roman biće prepun tih mitomanskih opštih mesta o Srbiji i Srbima kao o narodu neobičnom, lukavom, hrabrom i poštenom. Pisan iz perspektive kojom se obično bavi imagologija, dakle nauka o slici Drugog i Drugačijeg, ovaj roman predstavlja Srbe i Srbiju u skladu sa devetnaestovekovnom perspektivom putnika namernika, ali sa ideološkom matricom srpskog romantičarskog nacionalizma koji je svoj puni revival doživeo u osamdesetim i devedesetim godinama prošlog stoleća. Posebno je to vidljivo iz scena u kojima dominiraju epizodni likovi, istorijske ličnosti, poput Karađorđa ili Milenka Stojkovića. Dugi dijalog između ič oglama Hasana i Afis-paše koji prethodi likvidaciji vojnika poraženog u bici na Ivankovcu, takođe je u službi istih ideoloških ciljeva.
Dodatan nasumičan pogled u biografiju Zorana Petrovića pokazuje da je on autor knjige razgovora sa Dankom Popovićem, jednim od glavnih ideoloških mešetara koji je svojom Knjigom o Milutinu nesumnjivo uticao na raspirivanje srpskog nacionalizma u poznom dvadesetom stoleću. Međutim, to ništa ne bi bilo strašno da je taj pogubni naci(onali)zam, ta mitska svest o tome da smo Mi kudikamo bolji od Vas ili Njih, umro i da ga se sada sećamo kao ružne, ali bezbedno udaljene prošlosti. Ne, on kao vampiri iz romana Kamen blizanac ili Konstantinovo raskršće još živi, neumro i dojen i gojen u nekoj tamo književnosti za koju ionako niko ne mari. E, pa nije tako. Književnost nepovratno utiče, i na isti način na koji je Knjiga o Milutinu mogla da podari nekom ideju o poštenom ratu, tako i Kamen blizanac može da kod nekog podgreva veru da postoje „htonske srpske sile“ koje će jednog dana izaći na svetlost dana i vratiti Dušanovo carstvo ili doba romantične pobune i pobede protiv zavojevača.
Literarni pokušaj Zorana Petrovića je jedna marginalno opasna knjiga: zbog toga što je malo verovatno da će dostići neku veću čitanost i popularnost istovremeno ne zanemarujući tu mračnu ideološku nit koja se kroz nju provlači i koju bi trebalo na neki način već preseći u ovdašnjoj kulturi. Sablja sarkazma, oštrica humora i nož argumenta čine se najelegantnijim rešenjima.
Pitanje koje se postavlja pred pisca jeste kako se dodirnuti istorije i ostati netaknut njome, odnosno kako napraviti jedan vrednosni otklon koji će postojeće norme u zvaničnom istorijskom pamćenju, koje je gotovo po pravilu ogrezlo u nacionalno-romantičarske geštalte, makar i delimično dovesti u pitanje. Jedan od književno plodnih načina pokazao nam je Svetislav Basara u svom poslednjem romanu načinivši od njega sotiju – igru luda – jer dominantna istoriografija stvarno od nas čini ludake, naročito kada se posmatra u svetlu mitomanije koja se razmahala u poslednje tri decenije. Izuzetno je značajno to što je Basara dirnuo u srpske ustanke protiv Turaka, odnosno u tačku koja se obično smatra sakrosanktnom, iako je i broj takvih mesta u „našoj“ istoriji prilično rastegljiv.
No nije Početak bune protiv dahija jedini prošlogodišnji roman koji se dotiče ove istorijske teme. Zoran Petrović je napisao knjigu Kamen blizanac (Geopoetika, 2010) i u njoj pokušao da opiše ustanak protiv Turaka iz jedne drugačije perspektive. Radi se o mladom turskom ič oglamu, sultanovom pažu srpskog porekla, koji u sprezi sa jednim od deputata na sultanovom dvoru, Stevanom Živkovićem, biva uvučen u špijunsku igru u korist Karađorđa i u skladu s tim poslat u Srbiju. Sve dalje što se dešava trebalo bi posmatrati kao umetnute novele koje imaju svoju svrhu, ali nemaju veze sa samim sižejnim tokom. Isti je slučaj i sa esejističkim uvodima u svako poglavlje koji se tiču selama – posebne vrste poruka specifičnog simboličkog jezika koji za komunikaciju ne koristi glasove i njihovo grafičko predstavljanje, već predmete i njihovo doslovno i preneseno značenje. U kakvoj su vezi ovi esejistički „selamski predgovori“ sa onim što će nam u glavnom narativnom toku biti saopšteno nije baš najjasnije, ali radi se, je li, o selamskom jeziku, koji ne može svako da razume, odnosno svako ga razume na sebi svojstven način, pa u tom smislu ovi ukrasi bez funkcije ostaju upravo to – ukrasi bez funkcije. Ne treba opet smetnuti sa uma da je ova knjiga u priličnoj meri nastala pod uticajem Hamam Balkanije Vladislava Bajca, kao i da se pojavila pod uredništvom i u okviru izdavačke kuće čiji je direktor upravo ovaj pisac, te po mom mišljenju, u formalnom smislu, pati od sličnih nesavršenosti kao i Bajčev tekstualni proizvod. Drugim rečima, stilska zavodljivost, enciklopedijska širina, mistička nerazumljivost, kao i prenaglašeni paralelizam ostaju prazna retorička sredstva iza kojih se ne krije gotovo ništa, osim samozaljubljenosti i smešne precioznosti.
Ova bi knjiga, dakle, mogla da prođe sasvim nezapaženo da u njoj ne postoji posveta i da se u skladu sa njom u tekstualnim naprslinama ne otkriva jedna tipična ideološka konstrukcija, na žalost toliko raširena, toliko dominantna da o njoj treba govoriti svakodnevno i bez prekida, posebno ukoliko želimo da se promeni kulturni model koji ona podržava. Već u prvoj rečenici posvete upućene MOJOJ GENERACIJI (u Belešci o autoru piše da je Zoran Petrović rođen 1954. godine) stoji sledeće Dugujete mi jedan pošteni rat, iskrenu pobunu bar. Kako tumačiti ove reči u svetlu onoga što se dešavalo na Balkanu u poslednjih dvadeset godina, a čemu su ljudi iz Srbije, posebno oni na vlasti koji su, uzgred budi rečeno, još na vlasti, u mnogočemu kumovali? Ili je očigledno da nije bilo dovoljno ratova ili da nismo dobro prošli kad su se ratovi završili. Naša katarza nije bila potpuna, to je očigledno, ali kako ju je trebalo upotpuniti – poštenim ratom? I šta uopšte znači „pošteni“ rat? Rat do istrebljenja? Rat u kojem svi učestvuju ili je možda bolje reći učestvujemo? Možda je u pitanju rat koji se vodi „časno“, na način na koji to čine sve „poštene vojske“ sveta, onakav dakle koji su opisali u svojim ideološki neobojenim knjigama Dobrica Ćosić ili Stevan Jakovljević, a koje je tako mudro, tako majstorski dekonstruisao Aleksandar Novaković u svom Vođi? Ne znam kako uopšte primiti u svest nekog ko sebe smatra uskraćenim za rat, čak i ako uspem da misaono preskočim, da transcendiram contradictio in adjecto sadržan u frazi „pošteni rat“.
Međutim, to je samo početak retorike koja nastavlja tamo gde se stalo sa čuvenom frazom o Srbima koji dobijaju u ratu a gube u miru. Jer čitav roman biće prepun tih mitomanskih opštih mesta o Srbiji i Srbima kao o narodu neobičnom, lukavom, hrabrom i poštenom. Pisan iz perspektive kojom se obično bavi imagologija, dakle nauka o slici Drugog i Drugačijeg, ovaj roman predstavlja Srbe i Srbiju u skladu sa devetnaestovekovnom perspektivom putnika namernika, ali sa ideološkom matricom srpskog romantičarskog nacionalizma koji je svoj puni revival doživeo u osamdesetim i devedesetim godinama prošlog stoleća. Posebno je to vidljivo iz scena u kojima dominiraju epizodni likovi, istorijske ličnosti, poput Karađorđa ili Milenka Stojkovića. Dugi dijalog između ič oglama Hasana i Afis-paše koji prethodi likvidaciji vojnika poraženog u bici na Ivankovcu, takođe je u službi istih ideoloških ciljeva.
Dodatan nasumičan pogled u biografiju Zorana Petrovića pokazuje da je on autor knjige razgovora sa Dankom Popovićem, jednim od glavnih ideoloških mešetara koji je svojom Knjigom o Milutinu nesumnjivo uticao na raspirivanje srpskog nacionalizma u poznom dvadesetom stoleću. Međutim, to ništa ne bi bilo strašno da je taj pogubni naci(onali)zam, ta mitska svest o tome da smo Mi kudikamo bolji od Vas ili Njih, umro i da ga se sada sećamo kao ružne, ali bezbedno udaljene prošlosti. Ne, on kao vampiri iz romana Kamen blizanac ili Konstantinovo raskršće još živi, neumro i dojen i gojen u nekoj tamo književnosti za koju ionako niko ne mari. E, pa nije tako. Književnost nepovratno utiče, i na isti način na koji je Knjiga o Milutinu mogla da podari nekom ideju o poštenom ratu, tako i Kamen blizanac može da kod nekog podgreva veru da postoje „htonske srpske sile“ koje će jednog dana izaći na svetlost dana i vratiti Dušanovo carstvo ili doba romantične pobune i pobede protiv zavojevača.
Literarni pokušaj Zorana Petrovića je jedna marginalno opasna knjiga: zbog toga što je malo verovatno da će dostići neku veću čitanost i popularnost istovremeno ne zanemarujući tu mračnu ideološku nit koja se kroz nju provlači i koju bi trebalo na neki način već preseći u ovdašnjoj kulturi. Sablja sarkazma, oštrica humora i nož argumenta čine se najelegantnijim rešenjima.
Нема коментара:
Постави коментар