Od masovnih zabluda i laži stradamo svi

Posle višegodišnje izolacije, Vidosav Stevanović ponovo je prisutan na domaćoj književnoj sceni zahvaljujući izdavačkoj kući „Koraci“ iz Kragujevca koja je nedavno, na Sretenje, objavila prvo kolo njegovih sabranih dela. Uoči beogradske promocije, zakazane za 25. mart na Maloj sceni „Raša Plaović“ Narodnog pozorišta, gospodin Stevanović u intervjuu za Glas javnosti (putem elektronske pošte) ističe da najveće zasluge za ovaj poduhvat pripisuje gradu Kragujevcu koji je odlučio „da ispravi tu literarno-političku perverziju“.

- Naravno, to ne znači da se vraćam na srpsku književnu scenu. Dva puta sam izbacivan iz literature i javnosti, za treći put nemam vremena. „Uskrsnuti nije ništa čudnije nego roditi se“. To je Volterov paradoks. Ja postavljam pitanje: „Kakva je to sloboda u kojoj treba vaskrsavati da bi se postojalo?“. Svako može izabrati odgovor koji mu odgovara.

Pripadate onim ljudima koji su svoja mišljenja i stavove uvek iznosili otvoreno, bez dlake na jeziku. Koliko vas je to koštalo u smislu značajne pozicije u domaćoj literaturi koju ste svojim spisateljskim radom svakako zaslužili?
- I nekadašnji vlastodršci, kao i ovi sadašnji zahtevaju od svojih umetnika samo dve stvari - horsko ćutanje ili horsko pevanje. Nisam sklon da ćutim uvek i o svakoj temi. Nisam spreman da vičem sa masom ili da bih prevario masu. To je bilo dovoljno da me komunisti optuže da sam srpski nacionalista, potom nacionalisti da sam izdajnik srpskog naroda. Kad bivši komunisti i sadašnji nacionalisti postanu nešto treće, opet će za to nešto treće optuživati mene ili nekog meni sličnog. Za mene je umetnost put prema slobodi, cena kojom se plaća sloboda. Književnik, naročito prozni pisac, mora se truditi da govori ono što smatra istinom. Od pojedinačne istine nikoga glava neće zaboleti, od masovnih zabluda i laži stradamo svi.

U Francuskoj, čije vam je Ministarstvo kulture 1999. godine dodelilo priznanje „vitez umetnosti i pisane reči“, do sada je objavljeno vaših devet knjiga, a tri su u pripremi. Mnogi književni kritičari smatraju da ste vi, u stvari, francuski pisac koji piše na srpskom jeziku...
- Pisac pripada svom jeziku više nego sebi, a jezik... to se odnosi pre svega na literature i nacionalizme koji idu uz male narode, mada ni takozvani veliki nisu pošteđeni te otužne zavisnosti, a pripada i onima koji se pisca mogu odreći i potisnuti ga. S jedne strane je moć i nesvest većine, s druge nemoć i prestrašena svest samoće. Pišem na srpskom, nikada nisam pomislio da pišem na nekom drugom jeziku. Moje knjige izlaze tamo gde mogu, gde ih niko ne zabranjuje i ne uklanja iz javnosti, a ja sam tamo gde su moje knjige i gde se osećam slobodnim. Čas je to Francuska, čas Šumadija.

Bili ste ogorčeni protivnik Slobodana Miloševića i njegovog režima. Srbija još uvek „plaća penale“ zbog politike koju je vodio?
- Dok je moj protivnik bio na vlasti, objavio sam knjigu „Milošević, jedan epitaf“. NJegovu sam politiku od prvoga dana smatrao anahroničnom, destruktivnom i mrtvom, štetnom po sve naše susede i po nas. Mnoga kasnija otkrića i dokumenti potvrdili su moje dedukcije i pesimistične zaključke. U epilogu novog izdanja, pripremam ga za kraj ove ili početak iduće godine, moram ispisati neobičan rasplet naše tragikomedije: Milošević je pao s vlasti, bio je uhapšen i suđen, umro je u zatvoru. Zaboravili su ga sledbenici, stvaraoci, dužnici, svi osim žrtava. Ali njegova politika, mada istorijski posmatrano mrtvija nego ikada, još je na vlasti i pravi štete kao i ranije, samo na drugi način. Kao da se „glišićevski“ Sava Savanović ponovo pojavio, ali pod nekoliko drugih imena i spreman da se dalje razmnožava.

Retorika iz „devedesetih“ ponovo je „u modi“ - neki istrošeni političari opet prave podele među građanima na patriote i izdajnike. Mogu li Srbi već jednom da se slože i napokon stave tačku na takve i slične podele?
- Patriotizam je ljubav prema sopstvenom načinu života. Defanzivan je i, ako hoćete, konzervativan. Šovinizam je mržnja prema drugima, agresivan je prema svima spolja i prema mnogima iznutra. Neki naši „patrioti“ su prosto-naprosto šovinisti. Oni koje takvi ljudi smatraju „izdajnicima“ jednostavni su i starinski patrioti: vole svoje, ne bi da povrede tuđe. Radi se o namernoj, opakoj i opasnoj zameni teza. Mislim da bi jedan današnji politički slogan trebalo da glasi: „Nacionalisti su pokazali šta znaju i umeju. Vreme da je patrioti poprave ono što su ovi lažnjaci zabrljali“. Zašto bi pošteni, radni i razumni ljudi prepuštali barjak onima koji nisu zaslužili ni da nose metle? Slogu koja bi nastala posle takvog obrta, da svi imamo prava na svoje mišljenje, na svoj oblik ljubavi prema zajedničkoj kulturi i tradiciji, smatrao bih stvaralačkom, vrednom napora i žrtava.

U političkom smislu, Srbija je poprilično podeljena. Mislite li da postoji mogućnost za postizanje kompromisa?
- Demokratija znači pravo grupa i pojedinaca da budu drukčiji i da brane svoje pravo da budu drukčiji. To unapred znači podelu na više struja i grupa, na više političkih programa i partija. Jedino u totalitarizmima svi su obavezni misliti i ponašati se isto. Ako u Srbiji postoje samo dve političke opcije, proevropska i antievropska, onda je to znak nerazvijenog društva i javnosti koja se odrekla svoje obaveze da utiče na politiku. Smatram da stvari nisu tako jednostavne i da se u stvari radi o lažnoj dilemi. Jedino pravo pitanje, od koga naši političari beže kao đavo od krsta, a dobar deo glasača ih sledi u tome, glasi: „Kako ćemo živeti bolje i ljudskije, imati više prava i više slobode“? Ne gde, nego kako. Ulazak u Evropu ne znači seobu u druge krajeve Starog kontinenta, već naš pristanak da neke evropske vrednosti, jednostavne do te mere da ih mogu svi razumeti, osim naših mudrijaša. To prihvatanje nekih starih vrednosti u novom ruhu, uz istovremeno očuvanje naših, trebalo bi da se dogodi upravo ovde i upravo nama. Ako se to ne dogodi, onda smo svi zajedno teški gubitnici. (GLAS JAVNOSTI)