"Knjiga priča Vidosava Stevanovića Refuz mrtvak (1969.), jedna je od značajnih zbirki pripovedaka u srpskoj književnosti XX veka. U njoj nema ni traga o uspešnosti novog društvenog poretka, već rečito i argumentovano svedoči o velikim, možda i nepremostivim, teškoćama u izgradnji (samoupravnog) socijalizma čija se skretanja i pogubni uticaj na ljudsku egzistenciju oštro žigoše.Sve priče u Stevanovićevoj knjizi svojom tematikom su smeštene u stvarni ili, kako autor više voli, lagodnije mu je, da kaže, imaginarni grad nazvan Kragujevac.
Pripovetke u knjizi “Refuz mrtvak” su pisane u maniru stvarnosne proze čiji je Stevanović jedan od reprezentativnih predstavnika. Jedno od važnih obeležja stvarnosne proze jeste okrenutost margini na kojoj se najbolje vide svi promašaji i zablude u izgradnji jednog dogmatskog, u ovom slučaju - socijalističkog društva.
Sama priča “Zlatan gvozd” možda se od svih priča u ovom izboru najeskplicitnije bavi pitanjem urbanosti. Ima taj šarm budućeg urbaniteta, pokušaj da se pogleda u budućnost, da se aktivno promišlja sudbine grada. Međutim, pripovedač krajnje pesimistički konstatuje da urbanizacija neće gradu a ni njegovim stanovnicima doneti ništa dobro (“grad je rastao i rastao kao podljućeni čir slepak”). Možda zato što pisac ne uspeva, ili jednostavno ne želi, da uspostavi vezu između tehnološkog napretka grada i uticaja izmenjenih životnih okolnosti na svest građana."
(autor teksta: Z. I.)
Vidosav Stevanović: Zlatan gvozd
Ruke beloglavog pokazuju mi kako da legnem i kako da se namestim. Moje ruke drže zlatan gvozd.
Činjenica je da se Kragujevac izgrađuje od neke tamo četrdeset pete-pedeset četvrte. Naprečac proradiše fabrike automobila, koža, konzervi, nameštaja, galovih lanaca, konfekcije: ovdašnji prvoborci svim srcem se u Beogradu zalažu za tu izgradnju. Dođoše zidari iz Makedonije i Crne Trave, taljigaši iz Gruže i Levča, prosti radnici iz Vlaške i Južne Srbije, šoferi iz Preka i Podunavlja, inženjeri i tehničari iz Hrvatske i Dalmacije: Šiptari, Mađari, Bunjevci, Slovaci, Šokci, Slovenci i ostali. Nastade tarapana bez boga i zakonodavaca. Pomešaše se smradovi i jezici kao svakojake izmetine u klozetskoj jami, i podzemni izvori reke Lepenice oslabiše i gotovo presahnuše. Bi velika žeđ u svima.
Vladimir Ječmenić, koji sa Belugom ima isti broj lične karte: 5718, zna sve o tome. Znanje je stekao prelazeći s gradilišta na gradilište i prenoseći svoje umetničke fotografije iz jedne montažne zgrade u drugu; vitki gumeni ud uvek se selio s njim. Jednom je video novi urbanistički plan i zna: grad je podeljen na osam oblasti obeleženih rimskim brojevima. Ivice budućeg Vavilona ulaze u seoske atare - Mečkovac, Beloševac, Bresnica, Stanovo, Sušica i Majinić već su osvojeni - i gutaju polja kao zmija žabu, kao nesit krkušu. Tri brega i jedno brdo podmeću leđa višespratnicama. Groblje će uskoro biti pritisnuto Zelenim Prodorom. Ševarno jezero preobraziće se u parking-prostor i benzinske pumpe. Brežuljak pored druma i pruge za Lapovo još uvek pripada manjem ciganskom naselju, čađi iz dimnjaka lokomotiva i zadahu obližnje klanice. Lepenica vijuga kroz sve to kao mrtvo crevo u trbuhu leša. Čak i drveće napušta periferiju.
Moj prijatelj Cogolj je gluv kao betonska greda u temelju, i jezik mu je samo parče mesa. Dika Grobljanac, najiskusniji i najmudriji međ nama, kaže da je u detinjstvu preležao zapaljenje mozga. Stoga gluvilo i blesavluk počivaju u njemu kao smrdivrana u gnezdu. Ponekad pokušavam da ga naučim čitanju reči sa usana, ponekad on mene uči ćutanju tela. Stara Grozda Krivošija, majka Jova Vukotića, brinula se o njemu dok ga Beluga nije umotrio pored ringišpila u Pivarskom parku. Tada je bilo šturo proleće, i mladići su noću silovali kurve iz fabrike konzervi, i milicioneri su pored pruge pronašli onesvešćenu Dušku Buđa. To je bio početak svega.
Majka je hladna ležala na leđima i sijalo je sunce poviše Žeželja. Otac je hladan ležao na leđima i padala je kiša iz niskog neba. Nedostajao mi je zlatni gvozd.
U pismu iz Novog Travnika Dika Grobljanac je skrenuo pažnju Belugi na temu gluvoga i maloumnoga kao spoj ništavne svesti i božanskoga blata. Nije se imalo kud, sem u zanos i propast. Vladimir Ječmenić je usedelički pominjao savest i obzirnost, poglavito zakon i supovce. Gradilišta su mi ostavljala slobodnog vremena: posvetio sam ga Cogolju i njegovoj efebskoj ćosavosti. Od prvog dana, onoga pored škripavog ringišpila, Grozda Krivošija je znala sve o tome. Znale su i poneke ljutite oči na ulici. I niko više.
Vladimir Ječmenić ima svoj urbanistički plan grada i, kada se zanese alkoholom, pokazuje ga Belugi. Noću, sedeći pod okruglom svetlošću stone lampe, ucrtavam izmene u pojedinostima; okosnica se nikada ne menja kao ni zemlja pod nama, i neće. Fotografije u fioci čuvaju svoju razdražujuću lepotu i razvrstavaju se po temama: dečaci krhkih rebara, mišićavi i kostolomni kosmati bilmezi, san i pakao. Peškiri padaju sa bedara, i Vladimir Ječmenić, koji svakoga prvoga u mesecu ispunjava novčanu uputnicu na ime Judite Pal-Ječmenić u gradu Vršcu, napušta crtanje pod okruglom svetlošću stone lampe. U mraku montažne zgrade Beluga odabira temu i jedan štrcavi beličasti vodoskok, svetli mlaz jalovosti i bola, obasjava proviđenje mladoga i vitkoga muškarca, večnog Alkibijada, kose namazane mirišljavim uljem od masline, čvrste i glatke kože. Radnici sa mojih gradilišta, grozni heloti, zadišu na znoj i malter; isto je na gradilištima Dike Grobljanca u Novom Travniku. Nad svim, danju i noću, po suncu i kiši, za boleština i svakakvog zla, stražari kula Vatrogasnog doma, i jedan šiljbok povazdan očekuje golemi čisti plamen među zidinama Vavilona. Bez nade i bez očajanja, ali vedar i bodar.
Kućerci, straćare i uličice sa Pivarskog brda, puni svađe i pijanih grmalja i raščupanih žena i srdačnosti, nestaće zajedno sa bašticama u uskim dvorištima. Kaldrma i tucanik biće zaliveni crnim i vrelim asfaltom. Na mestu obućarskih radnjica, abadžinica sa krivim pimerima, berbernica bez vode i trafika, dizaće se samousluga za čitav kraj: med, mleko i ostali otrovi. Splet krivih ulica iz Bresnice, sa Metinog brda, od Pirotehnike, pretvoriće se u širok skver sa travnjakom i alejom cveća u sredini. Neonska svetlost obasjavaće čak i dečačku Cogoljevu glavu. Tuda će prolaziti autobuska linija broj sedam: Sušice-Bresnica, i stanice će biti udaljene oko tri stotine pedeset metara. Tamo gde su se zgomilali: kafana Rujna zora, prašnjava pekara, Simina kasapnica, Pidžulina sodadžinica, stolarnica Stolarske zadruge, raširiće se robna kuća: aluminijum, staklo i hrom. Inače, Cogolj je rođen poviše samog Pivarskog parka i Skladišta jagodinskog piva. Beluga je slučajno, vođen mesečarskom sigurnošću, svratio na ringišpil i tako pronašao put svoje sudbine: Vršac-Kragujevac-Strast-Užas-Grob. Međutim, grad je rastao i rastao kao podljućeni čir slepak.
Stara Grozda Krivošija, baba Dragovana Vukotića, prozvanog Cogolj, čitave zime ni nos ne promoli iz svoje kućice na vetar i sneg koji hrle sa severa. Kostoboljna i polupijana, povazdan tumara po pretrpanim i smrdljivim sobama, dreždi pod kandilom ispred ikone Sveta Tri Jerarha, nuždu vrši u noše i lavore, i počesto razgovara sa svojim mrtvima. Toliko se boji smrti da ne sme da zaspi: do jutra suludo bulji u zidove i mrmlja beskrajne molitve. Sa Cogoljevog prozora Beluga je kroz rešetke video tri čađava fabrička dimnjaka, dve kapije sa po jednim vatrogascem, mnoštvo mrkozarđalih hala, pomoćnu fabričku prugu. Vladimir Ječmenić je sa istog mesta čuo tutanj mašina u fabrici oružja i pomišljao na sveopšti kraj: svoj i poludelog sveta bez mere. To je, u stvari, desno; levo su ruševine jednog dela Pirotehnike. Četrdeset i pete tu se desila velika eksplozija baruta i dinamita, što pokazuju zmijaste pukotine u naherenim zidovima Cogoljeve rodne kuće u Španskih brigada ulici. Stara Grozda Krivošija, čiji pristanak kupujem za desetak hiljada mesečno, ispričala mi je da se Cogolj u času eksplozije kupao u viru rečice Ždraljice, blizu postradalih zidova; bio je zaronio i jedan zalutali šrapnel zario mu se u meku detinju stražnjicu. Okruglasta rupa stoji tu i dan-danas kao znak i trag starog nasilja, i stajaće do njegove starosti. Ponekad je koristim kao naročitu temu, ponekad je opisujem u pismima Diki Grobljancu u Novi Travnik. On hoće sve da zna, jer je prvi među nama.
Prijatelj moje sklonosti, Cogolj, gluv je i malouman, ne bezuman. Međutim, njegovo telo je mudrije od svih urbanističkih planova Vladimira Ječmenića i Centar Za Izgradnju Kragujevca. Dok meko i opušteno korača pored radnika na skelama, dok preskače malter i kreč, dok nosi blago jesenje sunce na ramenima i u kosi, dok ulazi u montažnu zgradu kod drugog kamenog mosta, dok se pruža po tvrdom momačkom i isposničkom ležaju Vladimira Ječmenića, dok u rukama drži vitki gumeni ud, Beluga zamišlja vodoskok koji se rascvetava kao krin i rasipa u praznini, čist i jalov kao biljur. Improvizovana tema Dike Grobljanca pokazala se kao izuzetno nova i sveža; Belugina zbirka fotografija gubi draž i bledi pred stvarnim padanjem peškira sa oblih bedara. tada je bilo zlatno doba ljubavi, i nije bilo mrlja na mojoj zanetosti.
Međutim, Lepenica izvire u Gledićkim planinama, prima Gružu i Ždraljicu, vijuga pored Batočine, meša se sa Velikom Moravom ispod Lapova, žuto i razliveno teče prema Dunavu, mutno klokoće i besni u Đerdapu, razliva se u malaričnoj delti u obliku korenja pirevine: pred njom je Crno More.
Ruke beloglavoga štite me od kamenica i hitre dečurlije, od bolnih štapova u rukama debele i psoglave. Ruke beloglavoga pune su poklona. Imam zlatan gvozd.
Gadna pivarska balavurdija nazivala ga je čak i Aždajica, skraćeno Ždajca. Pocepan i prljav, bosih nogu, ličio je na strašilo onda pored ringišpila. Rešio sam da Judita Pal-Ječmenić više ne bude ni maska ni zaklon pred ispravnijima i snažnijima. Svako je sam sebi najcrnji pakao. Stara Grozda Krivošija kaže da se zove Dragovan Vukotić i da je poslednji iz porodice Vukotića, doseljenih odnekud od Kolašina u Crnoj Gori. Majka mu je umrla od galopurajuće tuberkuloze, Jovo Vukotić je skončao negde u zatvoru. Nesrećnici crkavaju kao vaške u vreloj vodi, i tako smo svi jednaki. Obojica smo poslednji, Cogolj i Beluga, maloumni i beloglavi. Ipak, kada popije makar i jedno piće, lice i telo moga prijatelja Cogolja postaju tačkasto-mrkocrveni, kao da su mestimično posuti sokom od paradajza. Tada bivam briga i nesanica, i patim strašno.
Kragujevac je sada, svakako, pravi grad. Prilikom poslednjeg popisa stanovništva imao je šezdeset sedam hiljada pet stotina devedeset i dva stanovnika. Dnevno se u bolnici rađa petoro-šestoro dece, plus rođena po selima i kućama, plus doseljenici sa Kosmeta; od toga treba oduzeti umrle, odseljene i pobačene. Umrloga grobara Miljenka zamenio je grobar Milićko; Rakica Lunjča je upravnik oba groblja, Glavnog i Palilulskog. Groblja su mrtva istorija grada, i tako smo svi jednom nogom u prošlosti. Vladimir Ječmenić je napravio spisak pod svetlošću stone lampe u montažnoj zgradi pored novog gradilišta: sto devedeset i osam raznih radnji, devet škola, jedan fudbalski stadion, osam fudbalskih timova, trideset i pet kafana, dve robne kuće srednje veličine, četiri samousluge, šest neuređenih parkova, tri bioskopa, jedna biblioteka, jedna bolnica iz Karađorđevih vremena, jedan starački dom, nekoliko tajnih javnih kuća, jedanaest fabrika, tri stotine sedamdeset i četiri ulice i uličice, dve crkve bez pastve, dva bazena za kupanje, jedno parno kupatilo, četiri telefonske govornice, jedan napušteni aerodrom, dve kasarne, tri muzeja, jedan nedeljni list. Spisak ne bi bio skoro završen; Beluga, međutim, smatra da brojke ništa ne kazuju. Samo patnja nešto ljudski kazuje, samo bol. Grad postoji: glupost, crkavanje, smrad. Grad postoji: košmarno trabunjanje u dubinama mora. Vladimir Ječmenić izabrao ga je zbog sumornosti, rugobe i prostaštva; mislim da je najbolje umreti blizu tuposti i beznađa, blesav kao odrtaveli bogomoljac sa slinama vere na masnoj bradi. Nekoliko loših drumova prilazi Kragujevcu sa svih strana. Vavilon sa urbanističkog plana zahvatiće još tri brežuljka, požderaće sve zelenilo. Kiše retko padaju, i Lepenica lagano sahne kao Belugin kratkovečni vodoskok u vonjavom mraku, kao krv u venama. Sve sahne, i sve leti u bezdan.
Teme koje su isplutale u samoći Vladimira Ječmenića, vazdašnjeg samca i samotara: alkibijadovski čvrsta i cogoljevski glatka tela u belim kupatilima, na uskim stepeništima, u liftovima. Nastranost zajedno sa raspojasanošću kao na obalam svetlih grčkih reka: bog falus nad svim. U poslednjem pismu Beluga ih je preporučio Diki Grobljancu u Novi Travnik; Dika otpisuje kako prljavština i niskost povećavaju nasladu. Tako nam se ukusi prvi put razilaze: Cogolj u sebi spaja niskost blata i visočnost sunčevog sjaja. Moj prijatelj Cogolj, nemak, žiža je svih zadovoljstava, utoka slasti i bola. Od njegove muške čistoće još je daleka lepljiva sluz Duške Buđa. I ja sam daleko od plača i bola.
Vladimir Ječmenić, čija se fotografija od Belugine razlikuje samo po odelu, svakog prvog u mesecu ispisuje novčanu uputnicu od dvadeset pet hiljada dinara na ime Judite Pal-Ječmenić u gradu Vršcu. Nepoznata i neviđena devojčica zove se Tatjana-Tanja, i nema ni lika ni oblika. Očinstvo je teret koji neću da nosim, samar koji ne odgovara mojim leđima. Ako već moje ime trpi podsmeh i podrugivanje, moje telo neće, i tako sam vrlo blizu slobode. Vršac je udaljen gotovo tri stotine kilometara, šareni tanjir na ploči ravnice, šiban peskom i severcem. Beluga se gorko podsmeva venčanju i roditeljskim osećanjima, nakaznoj želji da se prevari Smrt, jedina neprevarljiva. Produženje vrste je neprozirna maska na lobanji kostura. Ostatak svoga graditeljskog života Beluga posvećuje jalovosti i beličastom vodoskoku u tami montažnih zgrada širom samrtničke Srbije, i tužnim mislima. Uz novčanu uputnicu šaljem neispisan list bele hartije: simbol prezira. ]utanje je posebna vrsta govora Vladimira Ječmenića i Cogolja; njihove ruke katkad ćute kao cigle u hrpama pod skelama višespratnice. Desetak hiljada dajem staroj Grozdi Krivošiji, majci Jova Vukotića, koja sve zna i gradi se da ništa ne zna: kandilo povazdan gori pred ikonom Sveta Tri Jerarha, i svuda smrdi strah od groba i kraja. Ponekad je novac Belugina zaštita, ponekad mamac. I uvek drug i prijatelj.
Uskobedri dečaci su dolazili pošto radnici sa sobom odnesu zadah maltera i kreča. NJihov užegli znoj stanuje u barakama pored silosa: prnje, masne karte, jevtina rakija šećeruša, kobasica s parčetom crnog hleba, iskrpljene cicane košulje, mnogousno hrkanje kroz tri godišnja doba. Nismo braća, i među nama nema razumevanja i ljubavi. Međutim, uzimu dečaci i danju dolaze preko praznog gradilišta koje gnjije pod snegom: mršavi mangupčići izbačeni iz škole, gomilice lukavstva i pokvarenosti, bledi obrisi ramena i bedara pod bleskom magnezijuma. Glave što se cere, prsti koji pokazuju: pare, lova, đengi. Uproleće, uleto i ujesen dečaci odlaze kroz smireni i odmarajući mrak pored Muzičke škole, i pod zadovoljnim Beluginim pogledom. Smernost i zahvalnost spuštaju mi se na živce, i plačem dok imam suza, radosno i vedro. Ipak, odanost moga prijatelja Cogolja preobražava se u svetlost, i kao da sjajem natapa masnu i tvrdu zemlju koja se suši, koja se stutkava. Vladimir Ječmenić uzima šestare i odmerava proporcije novog bioskopa između kafana Dubrovnik i Prvi maj. Pored bioskopa, pod zemljom će biti javni klozet, svetilište nas koji smo ojađeni. Ispod svega će se granati snažna kanalizaciona mreža sa utokom u Lepenicu pored prvog kamenog mosta, i tako ćemo se očistiti od svoga jada i gada. I od mnogo čega još, strašnijeg i pogubnijeg.
I pored sve pažnje i nadzora, glatka koža mojega prijatelja Cogolja pokatkad se ospe mrkocrvenim mrljama kao u gubavoga. Praznikom, često i prvog u mesecu, kada prime plate, dokoličari, nazorbudale i kukumaglaji mu po bifeima i kafanicama oko fabrike automobila plaćaju rakiju za rakijom: da igra trbušni ples, da pokazuje šta ženetine čine u krevetu. Cogoljeve ruke, koje na tvrdom ležaju Vladimira Ječmenića nežno drže vitki gumeni ud, nesuvislo se pružaju ka smradnim telesinama šankuša i kelnerica; sav ubalavljen i upovraćan, on tetura ulicama uz kikot drolja i poganaca, i na čistini kod pijace potura pod nos svetini natekle mladićke mošnice. Vladimir Ječmenić gadljivo pljuje u toplom mraku montažne zgrade; Belugu obuzimaju vatruština, nemir i drhtavica. Stara Grozda Krivošija kaže da je to porodični porok: svi su se Vukotići utopili u rakiju. Pišem Diki Grobljancu kako u kalu nema ničega sem užasa, i strašno čeznem za ravnodušnošću.
Vrelina mi pali grkljan i creva. Milje mi prolazi svim žilama. Ruke i noge žive mi same za sebe. Obrve beloglavoga tušte se na mene. Zlatan gvozd se krije od mojih očiju.
Vladimir Ječmenić je leporečiv i učtiv, i skrušen. Beluga je ponekad grubijan, prostak i psovač. Vladimir Ječmenić živi sav u budućnosti: rastu planovi beloga grada na beloj hamer-hartiji. Beluga je sav u sadašnjosti: mršavi dečaci, efeb-Cogolj, visoka umetnost Dike Grobljanca. Jedino se ja, oplemenjen gađenjem i prezirom, ponekad setim prošlosti, crnoga bunara: postoji tamo, u zabačenoj vršačkoj ulici, prosta mala kuća i u njoj sedamdesetogodišnja starica, zborane kože, nikakva, uplesnivela kao otpadak koji truli. Jednom sam joj bio manje nego sin i više nego muž. Ta starica i Cogolj su Belugino čistilište, i tako će nas, ništavne, progutati velike vatre.
Stara železnička stanica u Kragujevcu, podignuta prve godine dvadesetog veka, biće srušena kao nahereni kokošinjac. Nova, koja će se nalaziti u četvrtoj oblasti, ličiće na zaleđeni san od kamena i metala, koji brišu pamćenje i potiru lepotu. Vladimir Ječmenić napregnuto crta podzemne prolaze obložene mermerom, bezbedne lavirinte nusprostorija, mnogobrojne perone sa tihim i jasnim zvučnicima, široke i svetle čekaonice bez dima, smrada i ubalavljenih čikova na podu. Tamo gde je sada napušteni vojni magacin, sklonište pacova i noćnih ptičurina, dizaće se četvorospratno prihvatilište za gluve i maloumne: sažaljenje i milosrđe pre svega, u ime naše goleme sebičnosti. Na uskom poljančetu pored sporednih koloseka, obraslom sada u suvu travu i korov, znojavi radnici iskopaće temelje za berbernice, frizernice, hotelske sobe, turističke agencije: crvenkasti i beli mermer, kamen temeljac iz botunjskog kamenoloma, aluminijum. hrom i staklo. Nesrećnici, sezonski radnici, beskućnici, barabe i kockari se neće više jatiti naokolo: biće istrebljeni kao stidne vaši iz čuperaka dlaka pod trbuhom. Nebo će biti premreženo električnim vodovima; Vladimir Ječmenić hoće da zaboravi garež iz brektavih lokomotiva i svitačke oči čkiljavih sijalica. Na levoj betonskoj obali Lepenice autoput će protezati svoju široku traku, i tako će svi izlazi biti zatvoreni za begunce s prošlošću u mozgu i kostima. Sve će biti svetlo i mrtvo.
Vukotići dođoše iz Kolašina, Ječmenići odvajkada behu u Vršcu; putevi se ukrštaju po smešnim zakonima seoba i lutanja. Dok su jedni tonuli u rakiju, drugi su se davili među ženskim nogama; svaka vrsta pronalazi najbrži način izumiranja. Dok je Mališa Vukotić prodavao kaput za rakiju pred burdeljem Krit, dotle je major Bogdan Ječmenić rasipao porodični novac na maloletne kurvice po banjama i hotelima širom Evrope. Dok je Jovo Vukotić obijao prodavnice po seljačkim zadrugama, dotle se Živko Ječmenić satirao i ubijao radi balerine Anice Marković-Šturm. Mališa i Jovo Vukotić behu deda i otac, sposobni da oplode ženu; Dragovan Vukotić, zvani Cogolj i Aždajica, znači kraj i slatku predanost propadanju. Tako se čistoća uliva u ništavilo, i tako svi nestajemo. Vladimir Ječmenić je napustio predanja o porodičnim nesrećama, množinu nemuštih simbola otimanja od Smrti; montažne zgrade pri gradilištima širom Srbije pamte njegovu visoku i malo pogrbljenu priliku sa bućem bele kose. Rastući Kragujevac jeste mesto za skončavanje: urbanističkom planu verovatno će biti docrtan jedan omanji krematorijum, koji će naše bedne zemne ostatke izduvavati u nebo kao trboboljni starac smradne vetrove od pasulja. Beluga ipak puni trbuh teškom hranom po kafančinama duž glavne ulice, i uveče sanjari nad razvrstanim fotografijama. I sve ređe vreli dah noći povija beličastu perjanicu vodoskoka.
Moj prijatelj Cogolj je pokoran i podatan kao grošnička glina. Obla i meka ramena lelujaju mu se na nestalnom vetru Beluginih požuda kao baloni o tankom koncu više pretrpanih tezgi u subotnje prepodne. Povodljiv je kao slinavo derište izgubljeno u svetini na Malogospojinskom vašaru. Stara Grozda Krivošija naučila me je da ga mamim slatkišima: kiselim bombonama, medenjacima, biskvitima, petlićima od šećera. U poslednjem pismu Dika Grobljanac piše da je on za rafiniranost i produhovljenost oplemenjene prljavštinom i gadalukom; Beluga je, međutim, jednostavan kao nađubrena zemlja, i surov kao ona. Seme muškog prijateljstva rasuto je svuda, sem u ženskim dušama. Okruglo toplo Sunce zlati Cogoljeva ramena dok meko i tromo korača pored buldožera i dizalica, dok bulji u kran i tešku metalnu korpu na njegovom vrhu, dok zamiče među jele u parkiću kod drugog kamenog mosta. To isto Sunce sija potom u mojem sećanju, i greje me do jutra.
Često čeprkam po prošlosti kao maloumnik po tek skoreloj rani, i tako obnavljam svoju muku. U ruševinama Pirotehnike tražim iščezle obrise jednog vižljastog dečačkog tela, uvek kada me ophrve seta: šušti gusti korov, protrčavaju gušteri, dremaju zmije šarke, tandrču puni i prazni vagoneti uskom prugom prema vojnim skladištima u Medni. Usijani dah eksplozije zapahnuo je kožu mojega prijatelja Cogolja kao ropac turbekuloznoga, i ja udišem smrad oprljene puti kao astmatičar dimove od lekovitih trava. Saznao sam da su svi prozori na Pivarskom, Metinom i Bresničkom brdu popucali dvadesetoga jula četrdeset i pete godine u osam sati ujutru, i tišina više nikada neće dremati u našim ušima kao detlić u duplji. Reči i ćutanja stare Grozde Krivošije lukavi Beluga kupuje punim flašama rakije iz kafane Rujna zora. Ponekad se ustoka obruši na njihovu kućicu u Španskih brigada ulici, i kandilo žmirka pred ikonom Sveta Tri Jerarha kao krmeljiva prosjakinja na grobljanskoj kapiji. Ponekad Sunce lije vrelinu sa neba, i ja trnem od slasti.
Moja ruka svakog prvog u mesecu ispisuje novčanu uputnicu na ime Judite Pal-Ječmenić; devojčica se zove Tatjana-Tanja Ječmenić i nema lika ni oblika, i ne muči me uspomenama. Između Beluge i njih je svega tri stotine kilometara bezbednosti i mira, do sada netaknuti pojas razumevanja i međusobnog iskorišćavanja. Vladimir Ječmenić misli da velika daljina pomaže ljubavi prema bližnjima, i tako je sušta dobrota i požrtvovanje. Možda ću jednog dana, zajedno sa Cogoljem, preći u drugu montažnu zgradu: dečaci lopovčići, fotografije razvrstane po temama skarednosti, sevanje blica, pisma Diki Grobljancu u neki budući Novi Travniok. Večno se dvoumim između odlaženja i ostajanja, i tako sam svuda namernik. Međutim, Kragujevac ima Vatrogasni dom, podignut neposredno posle velike eksplozije i nekoliko požara; na njemu je stražarska kula i u njoj dremljivi stražar koji sanja plamen očišćenja, sumporni plamen pakla. Verovatno je da svi sanjamo isto, i da svi hoćemo isto, samo što smo na različite načine slabi i nemušti. Stoga tražim potpuni oproštaj za sve i svakoga, i čekam reč milošte za onoga koji pada. Ali, Petrovački potok, koji se provlači ispod Gimnazije i Pijace, poslužiće Vladimiru Ječmeniću kao glavna arterija jake i efikasne kanalizacije; u njega su kragujevački mangupčići zaveli trapavu priliku mojega prijatelja Cogolja, i prepustili je životinjskom strahu i cviljenju. Biće to iskupljenje za sve nas. I uveče sedim pored Lepenice i mislim kako vreme prolazi, i kako nema bekstva pred sobom. I kako jača naša nemoć.
Vladimir Ječmenić i Beluga, koji imaju isti broj lične karte kao i ja: 5718, stoje pred ogledalom više tvrdog pustinjskog ležaja: bela kosa, bele obrve, bele trepavice. Samo je koža rudasta kao oktobarsko lišće, i zanice su obrubljene crvenkastim krugom kao u golubova. A telesna usamljenost i izuzetnost uvek je i duhovna usamljenost i izuzetnost, i tako ću vazda biti gubavac sa teškim zvonom o vratu. U Muzeju kod Pijace, nekadašnjem Konaku Knjaz-Miloševog čankoliza Sime Paštrmca, nalazi se fotografija jednog mladog albina, prvog u srezu kragujevačkom. Pokazivali su ga po vašarima, zajedno sa ribom-devojkom i čovekom sa dve glave, i umro je mlad, umorivši samoga sebe glađu i žeđu, i seljaci su mu noću raskopali grob: ni koščica od njega nije ostala. Međutim, nepobitna je činjenica da Kragujevac raste kao otok na stražnjici izbatinane kamenjarke, dvehiljditu godinu dočekaće sa sto hiljada stanovnika. Osam graditeljskih oblasti biće dovršeno, i ništa od našeg života neće ostati: ni uspomene, ni tragovi, ni kosti. Jednom je Vladimir Ječmenić video urbanistički plan i zna: peta, šesta, sedma i osma oblast zadreće u seoske atare kao nužnici u susedna dvorišta. Ali, Beluga gotovo da nikada ne misli na umiranje i konačan poraz. U njegovom snu gubavca peškiri padaju sa oblih i mekih bedara, tek prošaranih maljama kao gola zemlja slabunjavom travom. I bodri ritam strasti damara mu u krvi.
Ruke beloglavoga pokazuju mi šta kažu usta. Ruke beloglavoga pokazuju mi kako da se namestim. Držim zlatni gvozd i letim nebu pod oblake.
Moj prijatelj Cogolj ostaje zatvoren u gluvoći kao zločinac u samici: ruke mu ništa ne kazuju. Posmatram kako se tupost razliva preko tog lica večnog deteta, i hvata me jeza pred onim što će doći. Beluga je ko zna koliko puta razmišljao o podatnosti prhkog i suvog ždrela zemlje, čeljusti bez volje, ustima van vremena: o gnjecavoj mesožderki upijenoj u sve naše pore. Povremeno je Cogoljevo alkibijadsko telo tačkasto-mrkocrveno, kao posuto sokom od paradajza, i tako nam obojici nema uzmaka. Ostajemo na belegu strelca, koji vešto cilja malo ispod trbuha, i čekamo da nas dotuče. Međutim, Lepenica i dalje uporno i suvo teče; uskoro će sasvim presahnuti izvori ispod Gledićkih planina. Nad svim je stražarska kula Vatrogasnog doma kao nadgrobni kamen nad hrpicom kuća za pse: vrh Vavilona u ostvarenom urbanističkom planu. I nekakva strašna nakaza privlači mi se noću kao šakal, i osećam kako me sve više nema.
Vladimir Ječmenić, vizionar, vazda je poguren pod okruglom svetlošću stone lampe, kao ćosavi alhemičar nad retortama i nejasnom slutnjom kamena mudrosti. Brundaju kamioni transporteri ka parkingu preko puta ulaza u fabriku automobila, tutnje vozovi starom krivudavom prugom ispod Pivarskog i Bresničkog brda, trešti muzika u privatnim kafanama u Palilulama, i sve to kida komad po komad moga tela. U prepunoj fioci fotografije se razvrstavaju po temama, i na svakoj je beli trag moje čežnje: ispravljanje prirodnih nesavršenstava, korektura Božjeg sloga, lucidnost u službi tužne lepote. Na beloj hamer-hartiji ukrštaju se paukovski tanke linije kao mravlji tragovi u prašini, mešaju se boje: crvena, zelena, plava, crna, i ona koje nigde nema, sem u mojoj vatruštini. Novi zatvor budućnosti polako iz moga sna izrasta u stvarnost crteža kao burjan iz gnojavog bunjišta. Umor je neprijatelj samo onima koji ne traže apsolutno, koji se zadovoljavaju mrvicama istine. Na utrini između Petrovca i Opornice, nekadašnjoj ispaši, u vedrom kutku između šumice bagremova, s jedne, i kukuruzišta, s druge strane, geometrijskim aparatima biće pažljivo ucrtan veliki kvadrat: trista-sa-trista. Severna strana kvadrata naslanjaće se na Opornički potok bez vode, istočna na stari dom Beograd-Topola-Kragujevac, južna na nekadašnji i sada u travuljinu obrasli aerodrom sa srušenim hangarima; zapadna će biti širom otvorena za sunčeve izlaske i oluje kao bašta s biskopom i roštiljom. Sunce u Kragujevac dolazi sa istoka, oblačine i oluje sa zapada, vozovi sa severoistoka i jugozapada, doseljenici iz Makedonije i sa Kosmeta. Čarobni kvadrat neće biti ograđen nikakvom žicom ni zidom, kao ni vrzino kolo po kojem đipaju veštice. Iznad zemlje će se videti zgrada ne veća od upravne zgrade Zemljoradničke zadruge u Teveriču. Sav zamršeni svet zločina, pravde i krivde damaraće pod crnicom, bliže usijanom srcu ljudskog sveta, kao užarena lava u kotlu od metala i minerala. Ruka Vladimira Ječmenića hitro i precizno pretvara mutne oblike sna u stvarnost crteža: metafora se određuje brojkom i proporcijom, vizija podleže zakonima simetrije, izmaglica se stutkava u oblik, i tako smo na pragu nečega večnoga. Dole će biti čitav mali grad, grob bez crva i truleži, pun crva i truleži, pun radosti i užasa: đelije sa ventilacijom i difuznim osvetljenjem, hodnici sa bešumnim podom, bogato opremljene biblioteke, udobne i hladovite bioskopske sale, bleštavo bele bolničke prostorije. Nad svim će se kočiti golem naslov: Opšta Slobodanka, jer svaka stvar ima svoje ime u glavi Vladimira Ječmenića. Jedna daleka žena zove se Judita, jedna nepoznata devojčica: Tatjana-Tanja, jedan gluvonemi prijatelj: Cogolj, jedan pronalazač tema i mudrac nas nastranih: Dika Grobljanac. Tada je opet bilo šturo proleće, i opet sam sav bio strepnja i drhtavica.
Katkad se plašim zbrke i nesporazuma, mojih vazdašnjih pratilaca, kao ubica lica ubijenoga. Slučaj i nužnost su dva imena za Haos: niko me nikada nije pitao za pristanak. Bezbrižni Beluga, sopstvenik moje lične karte, sve to zamišlja drukčije: biće vedar i sunčan prolećni dan kao onda pored ringišpila u Pivarskom parku. Višak svetlosti i toplote prožimađe mi srž u kostima kao da ležim u lekovitom blatu Prolom-banje, lebdeću i kovitlaću se kao maca. Uz riku buldoždera, znojavi radnici isparavaće smradove beloga luka, rakije i užeglih težinjavih gaća. Metalna korpa na dugačkom pipku dizalice juriće tamo-amo kao stršljen, i činiće se da je živa i zla. Beluga sve inscenira kao u filmu. Među jelama parkića kod drugog kamenog mosta i Muzičke škole pojaviće se troma i gegava prilika mojega prijatelja Cogolja; Sunce će zasipati njegovu razbarušenu kosu i ramena kao taljige i stoku pijačara na obalui Lepenice. To je spora i namerno otegnuta ekspozicija. Zatim dolazi čvor, dramski klimaks: radnici zastaju s lopatama u rukama i tupo bulje u žižu događaja, buldožeri urlaju očajnički kao ranjene mečke, Sunce prži kao rastvorena soda, Beluga drhti na otvorenom prozoru montažne zgrade, tamna senka metalne korpe sa dizalice ustremljuje se prema Cogoljevoj dečačkoj glavi kao kobac. Međutim, Beluga nema smisla za tragediju: korpa tresne kraj Cogoljevih nogu. Radnici se kikoću na skelama višespratnice dok se otvaraju vrata na montažnoj zgradi i Vladimir Ječmenić otvoreno pokazuje zabrinutost. To je sve, i tu nema čak ni smeha.
Ipak, sve dobija ukus naročite teme Dike Grobljanca: prljavština i bol, večna Prljavština i večni Bol. Tek što je otposlata novčana uputnica Juditi Pal-Ječmenić i devojčici Tatjani, tek što su napunjene flaše stare Grozde Krvošije i zapaljeno kandilo pred ikonom Sveta Tri Jerarha, tek što je dodata još jedna pojedinost urbanističkom planu - i već Vladimir Ječmenić gorko uživa u poniženju i razočaranju. Tada nas je konačno preplavio sram, kao muljava i nabujala reka lešinu davljenika, i batrgali smo se jadno u živom pesku sramote. Stvar saznajem ja za večerom u kafani Dubrovnik, iz odlomaka razgovora za susednim stolom, i tako poslednji put potpisujem predaju. Dižem ruke od svega, pa i od samoga sebe. Stvar ne može da se smesti ni u jedan stari okvir: životinja se otkinula s lanca i urličući pohitala u divljinu. Čopor je pobedio, i meni jedino ostaje da se zgadim. Manguparija, pijanci i dokonaši nagovorili su Cogolja da priđe ženi; pred mojim unutrašnjim očima smesta se pojavio rutavi i krezavi Alkibijad sa vonjom užegle sluzi u masnoj kosi, razvraćeni starac bez obraza i ukusa. Na golim noćnim stolovima pred zatvorenom kafanom gledali su ga kako dahće nad raščepljenom kafanskom kurvom Duškom Buđa, i mračno ždrelo materice progutalo je njegovu nevinost kao svinja biser. Pismo Diki Grobljancu u Novi Travnik pokazalo je moju konačnu opredeljenost za svetlost, i nema povratka mladalačkoj razvratnosti. Biću star, i već sam star. Vladimir Ječmenić će, znači, stvarno biti poslednji u porodici Ječmenića, kojima je i vreme. Kragujevac se još nekoliko dana kikotao kao pokvarena stara svodilja koja na pijaci prodaje prezervative i mast protiv stidnih vaši. Čuo sam Belugu kako plače u tami montažne zgrade, i to je bio bedan i nesrećan plač. Uskoro je beli vodoskok utonuo u prazninu i jalovost, ispod kojih nema nikakvog dna. Biću mrtav, i već sam mrtav. Kraj je, najzad, došao.
Ruke beloglavoga izgubili su se nekuda. Ruke beloglavoga ne pokazuju mi više kako da se namestim. Vruća voda curi niz moje obraze. Nema više zlatnoga gvozda.
(iz zbirke REFUZ MRTVAK, 1969)
Нема коментара:
Постави коментар