MNOGO TOGA SE MOŽE REĆI O OVOJ CRNO-BELOJ FOTOGRAFIJI.
Šta, na primer? Hajde, vreme je da pokrenem magiju! Da reči počnu da teku poput bistrog planinskog potoka...
Možda bih pošao od ovog pragmatičnog dečaka prekrštenih ruku što sedi na fudbalskoj lopti?
Ili od dečaka sa gitarom koji do njega sedi? Možda je stvarno u tom trenutku zasvirao neki akord i tonovi su se rasuli ovom fotografijom...
Sve njih čeka putovanje! Voz samo što nije pošao... Gde?! Na jug, a gde bi drugde?! Tamo gde je more, sunce, plaže...
Možda je to upravo ovaj voz u pozadini?
Da, to su moji Kragujevčani. Bio je to jedini grad za koji sam znao do svoje petneste godine.
Kao što je SFRJ bila jedina zemlja koju sam zvao svojom domovinom.
Na njoj su i dve sestre Aleksić, moje sestre od ujaka.
Jedna od njih slično meni je morala da napusti rodni grad. Otišla je nešto zapadnije od mene.
Dovoljno zapadnije da se posle raspada države nađe u državi u kojoj više nije njen rodni grad.
Vratila se u Grad bežeći od ratnih sukoba. Taj njen povratak nije dugo trajao: desetak godina...
Нема коментара:
Постави коментар