Zoran Ilić: Skerlićeva ulica (priča)

1.

    Početak onoga dela moga postojanja kada događaji počinju polako ali sigurno i ko zna na koje načine da se zadržavaju u sećanju, vezan je za deo grada koji smo mi, njegovi stanovnici, nazivali Kod Pozorišta. Zato sam i verovao da smo oduvek stanovali u dugoj prizemnoj zgradi koja se nalazila u još dužem, zapuštenom dvorištu prekrivenom crnom utabanom šljakom.

    U donjem delu dvorišta bila je česma, oko koje se u svim pravcima širila bara, i koju su koristili svi dvorišni stanari. Nasuprot stambene zgrade nalazili su se redovi klozeta od cigala i drvenih šupa. Ne sećam se da je u tom delu grada postojalo još neko, slično dvorište. Ni reč dvorište nije tada, bar ne u tom obliku, dospela do mojih ušiju.
    - Deco, igrajte se u avliji, ali nemojte slučajno da izlazite na ulicu! - brižno su nas upozoravale majke.
    Okruživale su nas privatne kuće. Iznad dvorišta bila je nekada raskošna, izgrađena u klasicističkom stilu, a u to vreme već oronula kuća dobroćudnog Jevrejina, dok su neuglednu kuću sa donje strane dvorišta delila dva brata molera. Pričalo se da je prizemna zgrada u kojoj smo stanovali ranije služila kao vojni magacin. U prilog priči su išle činjenice da se sa druge strane ulice nalazila kasarna i da su u dvorištu stanovala vojna lica i njihove porodice.
    Dvorište je izlazilo na dve ulice, koje su se, kako po izgledu, tako i značaju koji su imale u lokalnom saobraćaju, razlikovale kao Bog i šeširxija. Da li slučajno, manje važna i zapuštenija se zvala Knez-Miloševa? Zato je bila bezbednija za dečje igre: osim pešaka ništa drugo njom nije prolazilo.
    Kasarna sa druge strane ulice bila je ograđena zarđalom, bodljikavom žicom pričvršćenom za betonske stubove. Uveče bi se iza nje pojavljivao stražar u dugom šinjelu i sa puškom na ramenu, a u pseću kućicu dovodili bi psa, vučjaka.

    2.
    Prvo što bi prolaznik zapazio krećući se Skerlićevom ulicom, tačnije osetio ispod đonova cipela, bila je kaldrma: nepravilni i raznobojni kamenovi doneti ko zna odakle i kada. Ulicu je presecao potok: siva prljava nit koja je vijugala ispod kamenog mosta. Jedva da je postojao, i kao da je bio prognan, nepoželjan.
    Do potoka ulica se lagano spuštala, da bi sledećih pedeset metara bila skoro ravna. Onda bi počinjala naglo da se penje, kao da nekuda žuri, i ko je njom koračao stekao bi utisak da  se ulica,  istovremeno, i sužava (utisak su pojačavale dvospratnice sa obe strane ulice; prvu polovinu ulice činile su prizemne kuće), i da nebo iznad ulice svakim novim korakom postaje bliže.
    Na strmo urezanim i uskim obalama potoka naslanjale su se, jedna na drugu, naherene drvene šupe i klozeti čije su se septičke jame slivale u potok. Svega je bilo na obalama potoka, kao i na njegovom dnu. Sve što je voda uspela dotle da donese, ali nije imala snage da odnese dalje. Bar ne do sledećih kiša. Međutim, bio je januar, obale su bile prekrivene snegom, a vodena površina okovana ledom.

    3.
    Ma koliko je ulica tokom dana bila kratka, postajala bi nezamislivo duga u noćnim satima kada bismo se vraćali kući iz posete rođacima. Na oči se spuštao kao olovo težak san, a mraz štipao uši, obraze, noseve. I nikako se ne bi pojavljivala susedna, Daničićeva ulica. Kao da se Skerlićeva ulica sa nama poigravala jer osim nas nikoga nije ni bilo, i neprestano produžavala. Čudna je bila njena igra: zlobna, zlokobna.
    Otac i majka su bili nervozni, razdraženi, svesni da smo se suviše dugo zadržali u poseti. Oni su bili ti koje su sledećeg jutra čekale svakodnevne obaveze i zato su, kao neki krivci, ćutali.
    - Tata, kada ćemo da stignemo kući? Meni se spava - sa očevih ramena dopro bi moj pospani glas.
    Sledio je grub odgovor i, kao posledica, osećaj krivnje da sam uradio nešto pogrešno. Taj glas je posedovao moć da u meni izazove strah, natera me da zaćutim.
    Onda bi Skerlićeva ulica, iznad potkivačke radnje, zavila u oštrom luku, Daničićeva, druga od dve ulice na koje je izlazilo naše dvorište, konačno bi se ukazala, i tog trenutka svi paradoksi ovoga sveta bili bi razrešeni.

    4.
Između 1970. i 1990. godine, u vreme kada nisam bio žitelj grada, izgled Skerlićeve ulice je izmenjen. Ulica je modernizovana, kaldrma izvađena i kolovoz prekriven crnim, masnim asfaltom; umesto starih i iskrzanih, postavljeni su novi, beli ivičnjaci; potok je nestao, urbanisti su ga pretvorili u podzemni kanal, deo gradske kanalizacije, a kameni most je srušen. Ni potkivačke radnje više nije bilo. I ona je iščezla, nestala. Otišla u bolji i lepši svet, zajedno sa kaldrmom, iskrzanim ivičnjacima, potokom i malim kamenim mostom.
    Ali šezdesetih godina dvadesetoga veka Skerlićeva ulica je postojala na našem svetu i kretala se našim životima, kao što smo se mi njom kretali, dajući im nezaboravnu aromu.