Ovogodišnju, 53. po redu, Brankovu nagradu Društva književnika Vojvodine za najbolju prvu pesničku knjigu, autora do 29 godina, pisanu na srpskom jeziku, dobila je Anja Marković (1988) iz Beograda.
Nagrađena je njena zbirka poezije “Napolju su ljudi” u prošlogodišnjem izdanju Studentskog kulturnog centra iz Kragujevca. Takvu odluku doneo je žiri u sastavu Zoran Đerić (predsednik), Vladimir Gvozden i Stevan Bradić, saopšteno je iz DKV.
Na konkurs je pristiglo dvanaest pesničkih knjiga, objavljenih između dve dodele, kod nekolicine izdavača, koji inače posvećuju pažnju najmlađim autorima, od Studentskog kulturnog centra iz Kragujevca, Biblioteke „Prva knjiga Matice srpske“, do izdanja pesničkih festivala iz Vrbasa, Zaječara i Čačka . U užem izboru su se našli: Anja Marković, “Napolju su ljudi” (SKC, Kragujevac 2012), Snežana Nikolić, “Zadivljeni spavač” (Festival poezije mladih, Vrbas 2013) i Lana Bastašić, “Naivni triptih o Bosni i umiranju” (Festival mladih pesnika, Zaječar 2013).
Žiri se opredelio za urbani senzibilitet Anje Marković, naznačen već u njenoj posveti: „Gradovima koji imaju dušu i dušama koje su čitavi gradovi“. Koji su to gradovi? Najpre, onaj u kome je rođena (Beograd), u kome je, u poslednjoj deceniji prošlog i prvoj ovog veka, mogla da vidi „razbijeni mozaik cveta“ i „raspuklo ogledalo sveta“. Njeno detinjstvo i odrastanje su tako obeležili istovremeno „rat“, „noć“ i „strah“ - strah od „pogleda u nebo“, jer tamo „cvetaju smrti umesto zvezda“. Ni pokušaj da se pobegne na selo, na salaš ( u pesmi „Jutro na salašu“), ne donosi spas, jer i tamo ođekuje „pucanj“ koji je „opet rasterao ptice“. Ali to nije pucanj u prazno, već je to metak samoubice. Depresija se uselila u organizme ljudi, koji se više ne mogu skriti, ni u svojim domovima, niti na ulicama. „Nesrećni ljudi niču kao groblja“, konstatuje pesnikinja i dodaje da u njima „ima previše sećanja”. Mada svesna nemogućnosti da se dosegne do savršenstva, čak i uzaludnosti tog nauma, pesnikinja ponovo sastavlja „razbijeni mozaik“ i vraća se u grad koji prepoznaje, sa kojim deli sve, pa i disanje, ritam, nebo, mrak, reči, svoje snove... Ipak, autorka ostavlja izvesnu nadu: „Grad je jedino nebo koje se sa ovog dna može dosegnuti“. Iako je u pesmama Anje Marković pozadina uglavnom mračna, ipak je njen akcenat na emociji, na nekoj čudnoj lepoti koju prepoznaje u pojedinim trenucima i stvarima, kao i u rečima koje ne može da prećuti. A one su pesnički imperativ!
Brankova nagrada, biće uručena Anji Marković u Sremskim Karlovcima, u Svečanoj sali Magistrata, 27. avgusta u okviru Osmog međunarodnog novosadskog književnog festivala. Brankova nagrada je najuglednije domaće priznanje za mlade pesnike. Dobitnici ove nagrade u skoro šestodecenijskom postojanju su istaknuti pesnici srpskog jezika od Vaska Pope, kao prvog dobitnika (1954), preko Aleksandra Tišme, Bore Radovića, Duška Trifunovića, Raše Livade do Dragana Jovanovića Danilova, Ane Ristović
Na konkurs je pristiglo dvanaest pesničkih knjiga, objavljenih između dve dodele, kod nekolicine izdavača, koji inače posvećuju pažnju najmlađim autorima, od Studentskog kulturnog centra iz Kragujevca, Biblioteke „Prva knjiga Matice srpske“, do izdanja pesničkih festivala iz Vrbasa, Zaječara i Čačka . U užem izboru su se našli: Anja Marković, “Napolju su ljudi” (SKC, Kragujevac 2012), Snežana Nikolić, “Zadivljeni spavač” (Festival poezije mladih, Vrbas 2013) i Lana Bastašić, “Naivni triptih o Bosni i umiranju” (Festival mladih pesnika, Zaječar 2013).
Žiri se opredelio za urbani senzibilitet Anje Marković, naznačen već u njenoj posveti: „Gradovima koji imaju dušu i dušama koje su čitavi gradovi“. Koji su to gradovi? Najpre, onaj u kome je rođena (Beograd), u kome je, u poslednjoj deceniji prošlog i prvoj ovog veka, mogla da vidi „razbijeni mozaik cveta“ i „raspuklo ogledalo sveta“. Njeno detinjstvo i odrastanje su tako obeležili istovremeno „rat“, „noć“ i „strah“ - strah od „pogleda u nebo“, jer tamo „cvetaju smrti umesto zvezda“. Ni pokušaj da se pobegne na selo, na salaš ( u pesmi „Jutro na salašu“), ne donosi spas, jer i tamo ođekuje „pucanj“ koji je „opet rasterao ptice“. Ali to nije pucanj u prazno, već je to metak samoubice. Depresija se uselila u organizme ljudi, koji se više ne mogu skriti, ni u svojim domovima, niti na ulicama. „Nesrećni ljudi niču kao groblja“, konstatuje pesnikinja i dodaje da u njima „ima previše sećanja”. Mada svesna nemogućnosti da se dosegne do savršenstva, čak i uzaludnosti tog nauma, pesnikinja ponovo sastavlja „razbijeni mozaik“ i vraća se u grad koji prepoznaje, sa kojim deli sve, pa i disanje, ritam, nebo, mrak, reči, svoje snove... Ipak, autorka ostavlja izvesnu nadu: „Grad je jedino nebo koje se sa ovog dna može dosegnuti“. Iako je u pesmama Anje Marković pozadina uglavnom mračna, ipak je njen akcenat na emociji, na nekoj čudnoj lepoti koju prepoznaje u pojedinim trenucima i stvarima, kao i u rečima koje ne može da prećuti. A one su pesnički imperativ!
Brankova nagrada, biće uručena Anji Marković u Sremskim Karlovcima, u Svečanoj sali Magistrata, 27. avgusta u okviru Osmog međunarodnog novosadskog književnog festivala. Brankova nagrada je najuglednije domaće priznanje za mlade pesnike. Dobitnici ove nagrade u skoro šestodecenijskom postojanju su istaknuti pesnici srpskog jezika od Vaska Pope, kao prvog dobitnika (1954), preko Aleksandra Tišme, Bore Radovića, Duška Trifunovića, Raše Livade do Dragana Jovanovića Danilova, Ane Ristović
(izvor -- DNEVNIK)
Нема коментара:
Постави коментар