Sizif: PUTEŠESTVIJE PO SERBIJI (na početku XXI veka)

1. Prvi susret

Kragujevac je za mene još uvek novi grad. Jesam bio par puta, ali - par je par. To što sam o njemu zapamtio sačekalo me i ovog puta. Sa jednim novim detaljem: šetajući od autobuske stanice do Ulice „Zorana Đinđića“, mogao sam ga nazvati Roštiljevac. Miris je bio tako... mmmmm - dobar! Verovatno bih uživao još dugo da nisam znao zbog čega sam tu, a i ko zna koliko ću dugo morati da štrapaciram.
Pre polaska sam se prisećao koga sve poznajem u Kragujevcu. Mozak mi je zaslepela želja da to bude baš neko sa kim sam studirao - studentski Čačak je velikim delom sačinjen od Kragujevčana (i koje podrazumevam i Kragujevčanke). Od svih, setio sam se samo jednog kolege i to iz pete. On mi je rekao u koju ulicu treba da idem. Na dan kad je meni trebao nije bio tu.

* * * * *

Dok je god ljudi, ja se neću izgubiti. Nikada i nigde. A volim i da se unapred spremim za lekciju, naročito otkad one nisu školske. Tu i tamo ponekog pitam gde je ta ulica, jer mi je rečeno da je knjižara „Vuk Karadžić“ baš tu. Ispostavilo se sledeće: da slučajno nisam znao u kojoj je ulici (a saznao sam sasvim slučajno i ne pitajući), nikada ne bih stigao na mesto dešavanja. U glavi su mi se pobrkali neki pojmovi, prolaznici su se zbunjivali, ili su zbunjivali mene - ali, zar je to meni prvi put...
Evo me. Vremena je još dosta. Možda bih mogao i da nađem tačno prostoriju u kojoj je promocija (mak na konac). Tražiti za mene znači pristati na bezbroj glupih situacija; kad bi život bio Google, ja bih se snalazio i žmureći.
Ovako...

2. Promocija

E sad, promocija. Šta ja o svemu tome treba da pričam? Trebalo je biti tamo. Bilo bi vam lepo kao što je bilo i meni. Jelica-Roditeljica bi od Vuka u „Vuku“ mogla da dobije „Vukovu diplomu“. Ne bi me čudilo da tim povodom bude treći put Vukovac (molim informaciju od javnog značaja da li se po novom kaže „Vukovkinja“). Zaista govori kako i piše, pametno vođena domaćicom promocije.
Pametno vođena znači da sam apsolutno ostao bez pitanja. Možda zbog onog „Titanika“, ko zna? Ipak, voditeljki pripisujem krivicu. Samo jedno beskrajno uživanje u činjenici da ste tu i da čujete sve ono što biste hteli da čujete. Trudio sam se da mušicama ne remetim let, da se ne čujem da sam živ - da gledam, slušam i pamtim. Ko je pratio gornji link zna da je i voditeljka blogerka.

3. Povratak kući

Fino me posavetovao internet. Sa ovom rečenicom u mislima sam, pun sigurnosti, krenuo iz Čačka. Prema istom (internetu, dakle), imao sam još cela dva sata do polaska autobusa nazad za Čačak. Ne moram ja baš uvek biti neverni Toma pa proveravati kad ima povratni autobus. Mada radim to - neću da lažem. Ovoga puta nisam, i sve su me nešto svrbeli tabani da se vratim još na dolasku u Kragujevac. Ipak, nisam znao ni koliko dugo će trajati put do knjižare, niti gde se ona nalazi. Zato sam se trudfio da što pre zaboravim to da nisam proverio kad je povratak.
Bolje što nisam. Da jesam, saznao bih da tog autobusa u koji sam se pouzdao, ustvari nema. To bi dobelo u pitanje moj dolazak na promociju i pored činjenice da autorka verovatno više nikada neće biti toliko blizu. Znajući ono što sam pročitao na internetu, ušetao sam u stanicu i pitao gospođu na šalteru kad ima sledeći autobus za Čačak.
„U 6:30 ujutro!“
Udarac kao đonom u glavu. Nešto blaži nego kad sam, onomad, jurio svoju odbeglu torbu na putu Palić. Kako me to autobusi ne vole! Čudo nad čudima. A ustvari, to ja hoću da kažem kako nije kriv internet („Nemoj Tita da mi diraš!“, što reče jedan dedica krajem osamdesetih omladincu koji se drznuo...). NIje, dakle, internet kriv što se na njemu podaci ne ažuriraju. Nije kriv ni što sam mu verovao, jer nije on nikoga zvao da postavlja stranicu sa netačnim podacima. Ono što je sigurno je da ne postoji tako jaka uteha za činjenicu da ćete verovatno probdeti noć u društvu pijanaca, beskućnika, prognanika. Tako se preslišavam ko sve može večeras da bude tu samnom.
Kafane - odlično! Jedno pivo mogu da razvlačim jedan sat. Ali do zore je još mnogo tih i takvih sati. Nema veze - snaći ću se.
„Kad nisi mogao da se snađeš da dođeš kući i bez autobusa, kako misliš da ćeš se snaći za društvo do jutra?“
„Oho-ho, koga ja to vidim? Pa to je Moja Savest ponovo? Pa eto, za razliku od tebe, Džangrizalo, ja se makar nadam, čupam se.“
Taksijem do Čačka. U mom slučaju to je kao da sam iz Čačka seo u taksi do Beograda. Povrh svega - noćna tarifa. I tako, stvarno rešim da ostanem na stanici bez obzira na to što ću sutra biti ko prebijen ker.

4. P(osle)S(vega)

Tačno je, „prodao me“ internet, ali mogu samo da mu kažem hvala. Da sam znao da je poslednji autobus mog prevoznika iz Kragujevca u 20:00, verovatno ne bih išao na promociju. Ne bih imao čime da se vratim, pa i ako bih otišao, morao bih da izađem sa pola promocije, što sebi ne bih oprostio. Ili bih mogao da budem bezobrazan, da prećutim kako nemam prevoz kad mi odgovara, pa onda iz Kragujevca da zavapim: „jao, jao, upomoć – nemam čime da se vratim!“ Da ovog puta nisam tako postupio dokaz je povratna karta koju sam kupio. E jedino je ona ostala neiskorišćena. Ali, uštedelo se – moglo se.
Pričam koleginici sutradan kako sam se proveo u njenom Kragujevcu, kako sam čekao taj autobus u 22:15, a ona mi mrtva'ladna reče:
„A, pa to je ukinuto – to je nekad bilo“.
O, I can laugh about it now.

(izvor ---
www.sluhzaduh.wordpress.com)