Davne su to slike...
Teško prepoznatljive za današnje žitelje tog dela Kragujevca.
Dečak iz Palilule
Razmakli su vidici i ukazali plavi rubovi planina u daljini. Brežuljci sa mladim cerovim šumama, ozelenela polja i uzorane njive, vijugava rečica i varoš kraj nje u dolini – sve je sada sočan i svež pretprolećni pejzaž.Posle zime dolazi proleće i u moju Palilulu. Njene niske kućice, u čijim je prozorima puno menđušica, karamfila i belogne, vire iz napupelih voćkinih grana, prebačenih preko ograda. Pred njima, na stolicama, sunčaju se bake u carigradskim šamijama i ćutljivi starci, koji u smežuranim rukama prebrojavaju zrna ćilibarskih brojanica. Kod klupe kraj fenjera, razdragana deca igraju uz šuman žagor… Dan je pun sunčane svile. Vrapci na krovovima veselo džavrljaju. Uz lepet krila preleće jato golubova sa kraja na kraj ulice. Samo još laste nema…
Da sam lasta, ja bih se sada vinuo na znano gnezdo, da svojim cvrkutom prvi pozdravim proleće u svome zavičaju.
Detinjstvo moje! Tebe, bezbrižno i belo kao ljiljan, koliko ja volim!
Kada spustim svoju umornu glavu na ruke i udubem se u prošlost, ja kao kroz plavo svitanje opet vidim sve one dane iz ranog detinjstva, opet kraj mene oživi dragi znani kut sa starinskim kućama u cveću i milim licima – sva mesta igara i reka sa poljanom.
Ja i sad vidim mahovinastu strehu našeg srećnog doma, sa čuvarkućom! Babajši vreme je poslulo inje po kosi. Otac… Pa majka… Sejka uhvatila mače, tepa mu i igra se sa njime…
Ja dečak – mali đak u osnovnoj školi, kome je briga nepoznata, car sviju igara i svih poljana – na uzvišenom bamku ređam olovne vojnike.
Sećam se svega, ali u duši čujem, kako od tuge i nemoći jedno skriveno dete, izgubljeno u meni, plače za nepovratnom prošlošću.
Kako je bilo lepo biti dete – biti bezbrižno dete! –
Biti vojnik u vojsci, koja je imala žestoke konje od odeljanih prutova iz rečnog vrbaka, sablje od “plehova”, puške od obojenih daščica, perjanice, od izreckane hartije, ordene od čička – i ginuti na poljani bez krvi i mrtvih.
Za vetrovitih dana praviti zvezdaste vrteške i puštati “zmajeve” i “ale”, po čijoj se vrpci slalo pismo “Bogi” u plavetne visine.
Kada zažubore jalaci posle kiše, praviti čamce i lađice od hartije i to silno brodovlje plovilo je u neznana mora, uz vesele usklike i mahanje kappa.
A kada dođe seda zima: grudvanje, klizanje, sankanje, zidanje gradova od navaljanih snežnih grudava, dok dani odlaze, kao [to su čamci i lađice odlazile, negde, u neznana mora.
Meni se sada čini, da sam samo tada bio srećan.
Ano, da li se još sećaš našeg jagnjeta Ruže? Bilo je sve belo kao labudovo perje, a pod grlom imalo je sa kićenkama privezano zvonce.
Dok smo se na poljani igrali, hvatali leptire ili puštali zmaj – Ruža je pasla travu ili se odmarala kraj naših nogu. O ni za kakvo blago ne bi mi nju dali – tako smo je mnogo voleli…
Ali trebalo je poći u školu. To jutro, pod našim pazuhom bili su bukvar i tablica, sa pričvršćenim sunđerom i “legišterom”. Mi smo se ve] udaljavali od kuće, kad uz žalostivo blejanje pojuri iz avlije ka nama Ruža, naš verni drug zabavljanja i igre. I ona je htela sa nama, ali je majka sa mukom uhvatila i zadržala; kao sumanuta otimala se iz njenih ruku, blejeći dugo i bolno…
No čim bi se svršili časovi u školi, opet je Ruža bila naš nerazdvojni drug i opet smo se kao pre igrali. Samo sada javljale su se i žalbe: Ruža je štetočina. Ona je polomila dućandžiji lonce; ona je prosula džak s tricama; ona je… I čuli smo mi da je već bilo doneto u kući rešenje da se Ruža zakolje.
Sećaš se, Ano, kako smo bili žalosni od saznanja da nećemo više imati Ružu; kako smo strepeli za njen život i kako smo se dogovarali da je odnesemo u neki daleki kraj, za koji naši roditelji neće znati – pa ćemo joj sagraditi kućicu i krišom donositi sveže trave…
Ali jednog dana kada smo se vratili iz škole, na naš doziv nije se javio znani pozdrav Ruže; ona nije doskakutala da nas uz milo “cin-cin” svoga zvonceta presretne. Potrčali smo uz avliju – i šta smo videli: na rudini kasapin mučki stegao Ružu i već podiže nož… Mi smo sakrili oči da ne bi videli njenu krv…
Meni se sada čini, Ano, da je isto tako neko ubio i naše belo detinjstvo.
Igre, igre – naše dečačke igre na poljani, na livačetu, na reci. Kakvih sve igara nije bilo za naše dečačko zabavljanje: cincili-bumbuli, alaj-topi, šeker-deker-ringlisin, anidžajes, Rus-Bur, vrdalice, žmurke! Kao film odmotavaju se slike moje prošlosti i draga dečačka radovanja iz dana kada je život bio nesaznana sreća…
O “Beloj nedelji” pravili smo ljuljaške i vitla. U te dane Palilulom je tekao šareni karneval, uz vragolasti smeh i dosetljivu šalu…
Jedno majsko veče… Sa livada poleću “majske kokice”, a iza brega na čistom zvezdanom nebu pomalja se rumen mesečev krug kao ogroman lampion. Posle igara u polju zaticala nas je noć na klupi kod fenjera, kraj koga su se nizale priče o anđelima i đavolima, o vešticama i karakondžulama, o zmajevima i alama…
“Limunacija” o Petrovu-danu. U prozorima sveće. Pred svojim dućanima trgovci zapalili katranjavu burad i mešine. Sa muzikom na čelu promarširaju vatrogasci, noseći upaljene buktinje. Paljenje žabica, bombica, raketli i preskakanje vatre traje do u kasnu noć…
Naše dečačko pozorište u magazi sa binom, ukrašenom crtežima, ratnim slikama i karbitskom lampom; sa zavesom od “firongi” i čaršava; sa garderobom u kojoj je bilo: starih kremenjača, zarđalih jatagana, iscepanih mundira i frakova, iznošenih polucilindera i šapki, starih majčinih haljina i šešira sa perom – ceo muzej, imalo je za publiku svu decu iz naše ulice, koja su plaćala ulaznicu u dugmadima i koja su najiše volela komade gde se pucalo…
Naš kraj je bio čuven sa sloge, drugarskog života – i ratobornosti. Poljana više Palilule bila je poprište bojeva između dečaka dveju susednih zavađenih ulica. Tu se delio megdan. Neprijatelj je pod kišom kamenja saterivan u svoju ulicu i gonjen do vrata samih kuća. Lomili su se prozori, pucali su ulični fenjeri, krnjile čašice na telegrafskim banderama, a bilo je i razbijenih glava.
Ni sam pandur Milosav, koji je inače bio poznat sa svoje “zle naravi”, kad je sa motkom izilazio da razjuri “ratobornu dečurliju” – nije mogao ništa. Uprkos njegovim pretnjama, mi smo se sa poljane u redu povlačili u svoju palilulu, pevajući kao pobednici…-
Pa naši običaji: uskršnja radost sa tucanjem jajima; đurđevdanski uranak i umivanje iz suda pod ružom u kome su prenoćili potopljeni: zdravac, rutica, kaloper, đurđevak, kopriva i vrba; pa “majalos”, naše slave, materice, oci i božićni praznici… Po njima najviše osećam koliko sam srastao za tle na kome sam ponikao; po tome najviše znam da sam izgnanik…
Kao film odmotavaju se slike moje dečačke prošlosti. Ulepšano, ja sada vidim sve i pojmim kako ulepšavati prošlo znači sećati se.
Нема коментара:
Постави коментар