уторак, 07. јануар 2014.

Marija Soldatović: Plišane dušice

Marija Soldatović, dramaturg - 
Rođena je u Kragujevcu 1963.g. Osnovnu školu i Gimnaziju završila je u Kragujevcu. Apsolvirala je Opštu književnost na Filološkom fakultetu i diplomirala Dramaturgiju na FDU u Beogradu 1992. Magistrirala je na katedri za Bibliologiju Teološkog fakulteta. Još kao student bavila se filmskom, likovnom i muzičkom kritikom za Student, NIN i Ritam. Prema njenim dramama izvođene su predstave: Na kraju crne rupe SKC Beograd 1990, Trinidad (Koautor) BITEF Teatar 1993, Zigi Zvezdana prašina Bitef Teatar 1995., Ivica i Marica Teatar Joakim Vujić 2000. Radila je kao dramaturg na gotovo svim projektima Teatra Joakim Vujić od 1992. Pisala je za pozorišne afiše i programe kao i likovnu kritiku za Galeriju Joakim. Radila je i kao asistent režije na predstavi Romeo i Julija V. Šekspira u režiji Valtera Polica. Objavila je roman Heroina le cuir rock (Haos, Beograd 1997.g.) kao i više priča i dramskih tekstova (Koraci, Kragujevac).
U Knjaževsko-srpskom teatru u Kragujevcu radi kao stalno zaposleni dramaturg.

Marija Soldatović:  Plišane dušice

Prilazeći hrpi veša na svojoj stolici za kompjuterom, rekla je: “Tvoje gaće na vrhu piramide”.
Nasmejao se. Setila se kako bi mu svaka rečenica počinjala sa: “on/ona je stara radodajka”. “Zašto stalno pričaš istinu”, mislila je u sebi, “to pogađa ljude”. Nestalo je struje i odjednom je osetila nemoć tehnologije u sudaru sa stihijom u sistemu. Uzela je svoju baterijsku lampu i napisala mahinalno: “Zar ovaj papir ne smrducka, a?” – u svoju novu beležnicu od recikliranog papira, na čijim koricama je pisalo: “Sećanje na budućnost” i, nešto sitnijim slovima: “nove pozorišne tendencije”. Papir je bio grub i imao miris lepka. On se neprestano vrteo i, pokrivajući se preko glave, dodao da nema tople vode. Obično, tek kada se ne istušira, zaspala bi brzo i to je ne bi uznemiravalo. Nemotivisano, prolazile su joj kroz glavu ljubavne misli i kad je osetila pravu glad već je bila zaspala. Nije napisala ništa čega bi se postidela ujutru.
Nije mogao da spava pa je, pogledavši na elektronski sat koji je trepereo, ustao. Struja je upalila svetla u susednoj sobi. Uzeo je nešto od literature na dohvat ruke i seo u fotelju, čitao je, iznerviran da tek prebira po tuđim mislima bez ikakve koncetracije. Setio se protekle zime i nje u tankim cipelama i perjanoj jakni kako po ledu dolazi uveče u kuću koja je tek sada imala “krov i četiri ne tako hladna zida”. Video je svoju bivšu ženu kako ne može a da ne primeti da se zaljubljuje i bilo mu je neprijatno zbog toga. Nije ni sumnjao, sedajući u istu tu fotelju, da čini nešto što će mu promeniti život.
Kada se vratio u Kragujevac, u kome je i rođen, želeo je sve drugo sem kraja karijere u provinciji. Pomislio je kako će tek sada ostvariti neku od svojih vrhunskih režija i da to ne može biti ništa drugo do novi početak nekako, negde i nekad. Shvatio je da je, ma koliko pun skepse i velegradske ozlojađenosti pred nečim sa čim se sve teže nosio, ipak romantičan koliko i \ura Jakšić na Liparu. “Ništa zato”, rekao je poluumorno, polurevoltirano “bilo je i težih dana”. Jednom od lokalnih moćnika koji su, kao što je i sam shvatio, u gradu vrhunska stavka, palo je na pamet da ga iste te večeri na otvaranju izložbe u Malom likovnom salonu, koji je njegova draga inventivno nazvala Mali likovni špajz, zapita kako je to doći u Kragujevac iz Beograda. Odgovorio je: “Pa, obično odete na autobusku stanicu, kupite kartu za prvi autobus koji vam odgovara, sednete na svoje mesto i, uz malo sreće, stignete na vreme, jer Srbija je ovo, brale!” Ubrzo je shvatio da nije sve u kupovini karte, makar za one koji žive u svom lavoru, večito iste temperature do gležnjeva. “A iz Kragujevca možete već vozom, ali to vam je malo čehovljevski problem železnodarožavna bileta, gospodine Saviću”, dodala je ona kojoj se ponekad divio, ponekad mrzeo i, uglavnom, poštovao - Ana.
“Satenski nežno obgrlila bi svojim mekim rukavima od zečje dlake njegovu glavu…” “Nee!”, rekla je i obrisala kursorom čitav red.
“Satenski nežno obgrlila bi njegovu glavu svojim mekim…” Ne?! Da li, možda, pre: ‘toplim’? Da! “… rukavima…”, ukucavala je ponovo u kompjuter.
Okrenuo se i rekao upitnim tonom: “Gledala si ovaj film?” “Sačekaj”, podigla je pogled sa monitora i videla Xin Rolands kako se spotiče bacajući kuglu. “Ne do kraja.” To je jednostavno bila navika koje se teško odricala: često ne bi odgledala ni čitavu scenu, ma koliko je film interesovao. Bila je dovoljna samo jedna reč i njena pažnja bi bila skrenuta na nešto sasvim deseto.
“Ne podnosim poente, ili poante, kako već ne.”
Bila je dramaturg koji je diplomirao zahvaljujući vanrednoj neposrednosti, zdravom razumu i radinosti. Nezadovoljstvo i dosada uticali su na nju. Nije umela da se poistoveti sa svojim junacima, uvek ih je tražila u nekom drugom i kada bi ih slučajno pronalazila otkrivale su joj se neke drugačije povesti, čiji kraj nije umela da predvidi. Opsedala ju je ideja da napiše “ljubić”. Imala je sve karakteristike pasioniranih čitateljki istih: male tajne, crni fond, gracioznost u ophođenju, nespretnu ljudsku patetiku i sklonost ka “ružičanstvenoj”, “ljubičanstvenoj” i “plamenocrvenoj” boji. NJene su stranice zaista podsećale na njeno lice uramljeno bujnom nenegovanom crnom kosom i dalje lepom i zavodljivom, blistavim tenom, nenašminkanih očiju tamne boje iza svetloplavih naočara sa staklima za korekciju miopije “tri minus”, i ružičastih usana diskretne boje karmina Revlon. Bila je zaista hrabra mala žena koja ga je “razvela”, da nije bio svestan koliko je, sve u svemu, i sama kukavica. NJen roman, nedovršen poslednje dve godine, postaće definitivno trivia, zbog koje će odustati ili krenuti, recimo, da pasionirano veze goblene ili poentlas miljea.
“Žene ne smeju da drže u ruci ništa teže od igle. Pisanje je prevelik napor za njih. I kada se pišu pisma, recimo, trebalo bi da samo lepe marke”, rekao je jednom zagrlivši je, kada je u Romerovim esejima na italijanskom pronašao sto maraka. Knjiga se zvala “Il gusto della belle”, što nikako nije bilo slučajno. Uredno ih je vratio nazad, izbegavši tako čitavu buru osećanja kojom bi ona verovatno usmrtila glavnog junaka svog romana u saznanju da je pokradena baš kada su joj potrebne nove cipele. “LJubić ima jednostavnu formulu”, rekla je lakonski. “[to su junaci moralniji, radnja je nemoralnija i obrnuto. To je jedini žanr koji ne trpi čistunstvo. On je vrhunski antiglamurozan, i sva raskoš se svodi na ono malo komocije koju sebi želimo da priuštimo.” Ako i nije postala pisac ljubića, postala je njihov teoretičar od kredita.
Poljubio ju je u čelo i, posle neprospavane noći, otišao u pozorište po treći put. Pokušavao je da progura svoj novi projekat u teatru “Joakim Vujić” i prošavši pored spomenika samom Joakimu Vujiću pomislio za sebe: “Zar pomalo ne pada na glavu, a?”
Očekivao ga je razgovor sa direktorom kome se nimalo nije radovao. Mislio je kako svoj projekat neće raditi ovde i da uzaludno tu traži sebi mesto. Setio se prelepe kolažirane sfinge sa plakata Vlade Marenića za jednu od neostvarenih režija velikog Bate Putnika i pomalo gorko pomislio kako će i sam sanjati neostvarene snove jače od bilo kojih ostvarenih. Kao anđeo, Ana se osmehnula u oblačku sa dvostrukim navodnicima i reče mu: “Znaš, misao postoji samo dok je u glavi, tek napisana je mrtvo slovo na papiru.” Na vratima je zatekao čistačicu koja mu se veselo osmehnula i otišla svojim poslom. Direktora je zatekao u bifeu.
“To ste vi gospodine Pavloviću. Sačekajte me u kancelariji, evo me odmah.”
Ušavši u kancelariju seo je u fotelju naspram direktorovog stola.
“Pa kako ste, ima li šta novo?”, upitao je direktor pozdravljajući se tek sada i zvanično.
“To sam upravo ja hteo vas da pitam.”
“A šta to?”
“Ima li šta novo?”
“Projekti, kao i obično. Znate da sam skoro dobio novi tekst Nenada Jankovića. Izvanredan je.”
“Da, znam za taj tekst.”
“Hoćete da razmislite o njemu za, recimo, drugi deo sezone?”
“Ne, zaista ne bih. Došao sam da vas pitam šta se dogodilo sa mojom dramatizacijom Krila?”
“Ništa.”
”Mislio sam da smo blizu dogovora, čini mi se da ste to i sami pomenuli.”
“Verujem ja u vaše ideje gospodine Pavloviću, ali zar to ne može da sačeka?”
“Koliko?”
“Pa, recimo da se sretnemo sa istim predlogom u neko bolje vreme. Iskreno žalim, ali moraćete sačekati.”
Dragan je ćutao.
“Zar vam ne pada na pamet da vaša žena možda može da nam pomogne sa nekim dečjim komadom? Jednostavno, mi nemamo para. Znam, teško je, ali ipak razmislite.”
Izašao je iz pozorišta i gotovo se sapleo na poledici ispred spomenika. Toliko sivog uglačanog leda nije se dalo lako otopiti. Presreo ga je veliki žuti pas lutalica koji se vrzmao oko obližnjeg hamburgeraja. Bez obzira na veličinu bio je nežan i usrdan: onako gladan pratio ga je celim putem do kuće u ulici Kneza Mihaila. Divio se psećoj ljubavi i odlučio da ga zadrži u dvorištu. Ana je donela malo popare od večere i pas je bio nahranjen tek toliko da zavara glad.
“Nećemo uspeti da ga zadržimo. Oguglao je na ljude i previše skita.”
“Neka skitara slobodno. Doći će on još koji put za mnom. Ovako bar zna gde da nas nađe.”

U belom švedskom svećnjaku dogorevala je sveća posle osam sati restrikcije struje. Dragan je sedeo sklupčan i mrzovoljan posle nebrojenih časova mrcvarenja ne bi li dočekao struju što oporiji. Izašao je na vrata i pogledao prema kapiji gde se nalazila nečija silueta sa torbom kao senkom.
“Dragane!”, viknula je vedro.
Prepoznao je Marinu.
“Ne deri se, vidim te. Možeš da uđeš, nisam zaključao.”
Među njima se po ko zna koji put tokom duge i hladne zime bez snega uspostavila nelagodnost i ljubomora.
“Pa, kako je?” dočekao ju je u hladnoj kući i čarapama koje je skinuo i ostavio onako prljave i razbacane po sobi, kao posle pijanke u kojoj je grubo muško društvo bistrilo politiku do sto i nazad. Dočekao ju je na najnetrpeljiviji način. A ona je odavno prestala da razmišlja o njihovom poslednjem ljubavnom odnosu pred već dogovoren odlazak. Nikako nije ni mogao naslutiti da će se svojeglavo boriti za to malo natrljane sperme među njenim nogama.
^udio se njenoj rešenosti da i dalje budu zajedno i ma koliko omamljen alkoholom nije tražio posebnih razloga da se više nikada i nipošto ne vide i porazgovaraju o detetu koje, kako se činilo, nije želeo koliko i ona. Za njega, to je bila samo suluda ideja o njihovom budućem životu posle raskida. Nije joj verovao, niti želeo da joj poveruje.
“Dete je moje. Zadržaću ga” rekla je strahovito pogodivši njegova osećanja.
Kaput prebačen preko ruke padao je u naborima do poda. Lako je sela u jednu od fotelja mireći se sa njegovim nezadovoljstvom i tupošću. Surov izraz njegovog lica i preteća mimika ukazivali su na to.
“Pretiš mi?” upitala je tiho.
“Ne, ti meni pretiš ili, jednostavno, ne želiš ništa dobro.”
“Razmisli.”
“Ne, ti razmisli!”
“Ne raduješ se?”
“Gadi mi se cela ta stvar, znaš.”
“Ne razumem.”
“Idi, dosadna si mi! Ja ne želim tebe više.”
“Kako to?”
“Idi, molim te i zaboravi me!”
Još uzdrhtala od treme, okrenula mu se i nečujno podigla da ode. Na vratima ju je zaustavila Ana.
“[ta tražiš ovde, Marina?”
“[ta misliš da tražim?”, odgovorila je oštro je pogledavši, sva strašna od surovih misli koje nije mogla izraziti pred njom.
Otrgla se i strčala niz stepenište.
“Bolje da me se kloniš“ dodala je pri dnu dvorištu, nespretno otvarajući kapiju.
Zatečena prizorom u sobi Ana se zaplaka.
“Anči, ne plači”, rekao je. “Pusti njene lude muve. Ništa se nama neće dogoditi”, i zagrli je.

Samotna i teška od nepredviđenog poraza, Marina se koprcala po staklastom ledu pretećem poput ljutnje večernjeg mraza. U njenim očima nije bilo straha i kada se iščupala iz snega, sela je na prvu klupu u parku do koje se teško bilo probiti po uglačanoj nizbrdici, već polusvesna svih rezonanci u njegovoj oporuci kao teškoj ispoljenoj mržnji. Ne zaplaka nečujno, već je bila smirena jer je izašla na kraj sa svojim osećanjima. “[ta si pobogu htela?” vrzmalo joj se po glavi. “Sve sam mogla i da predvidim.” Gotova da se samozadovolji, okrenula je glavu velikom ofucanom psu koga je žuto olinjalo krzno održavalo u životu. Nasmešila se i počela da gladi njegovu njušku. Iz njegovih očiju topila se sva nepredviđena samilost ovoga sveta i tiho trnula svojom ganutljivom težinom. Nasmejala se i duhovito primetila: “Idemo, @ule, ima valjda nade i za nas dvoje, a?”
Pas je pratio Marinu do kraja parka, i nečujno zamakao za prvom ovalinom snega. Ponovo je sela na klupu i zapalila cigaricu da se zgreje.

Mislio je na nju, i činilo se da je ona žrtva. Kada bi razgovarao sa bilo kojim od svojih prijatelja, njenim školskim drugovima ukazivala se priča. NJen strahoviti san. Prema njemu, ona je bila žrtva silovanja. “Silovali su je očevi prijatelji i ko sve još?!”, pitao se zapamtivši je kako bledi od trauma zadatih u snu. Tumulozna nagađanja trgla su ga kada je sveća dogorela. “Verovati joj ili ne?!”, pitao se kraj prozora. “Da, ko je ona?”, pitao se i otkud baš on? Mogao je samo da nagađa. Do grča ga je boleo želudac. Zašto baš da joj ne pomogne? I kada je sveća izgorela osetio je njenu strast i svoje promašaje.
Ana je legla da spava i, svakako, za tili čas uronila u prazninu.

(izvor - "Književna reč", Beograd, 2002. g.)

Нема коментара: