Čuvao potkovice

KRAGUJEVAC -

 Najstariji kovač Šumadije, a možda i cele Srbije, Milan - Mile Jovanović (95) i danas raspali vatru u peći, topi gvožđe i kuje. Bat čekića odlazi niz Lepenicu, a iz radnje deda Mileta i izlaze pokoja sekira, budak, sekači, i - najbolje potkovice za konje vrane! - Nekada ih je na žici, iznad peći, visilo i po stotinu. Sve za jedan dan ili noć bi uradio. Padne sneg, led okuje, ne može da se ide. Tad su konji u redu čekali. Danas, ljudi traže potkovicu da je stave u kuću ili iznad kućnog praga, ili u auto! Kovača više i nema, ne potkivaju se ni konji ni volovi, a nema ni onih koji bi da uče zanat - priča deda Mile s osmehom na licu. Umesto potkovica, Mile niže godine. Skoro će stota. Rodio se daleke 1914. godine. U novembru one teške godine, kad je Veliki rat potresao Evropu. Otac Dragomir bio potkivač i naučio je Mileta zanatu još dok je bio dete. Potkivao je konje i volove u selu. - Nije tada bilo ni traktora, a kamoli automobila. I vojska i policija imale su konje. Šef policije bio neki Stipe. Prođu gradom, jašu konje, kao sada na paradi. U kući nas osmoro čeljadi. Od malih nogu znalo se samo za rad. Ja od dvanaeste svoje godine, evo, radim. Prošao sam i dobro i loše, bilo je i muka, dospeo sam i zarobljeništva, u Drezdenu četiri i po godine bio. A sreću su mi donosile potkovice - priča Mile. U kraljevoj vojsci, Mile je bio nišandžija, artiljerac. Na Malom Zvorniku, ‘41, april mesec bio, razneo je Mile prvi nemački tenk. Cela Drina se zapalila, tako je gruvalo. Rat ga odveo do Sarajeva, do Ilidže. Tamo nemački tenk sa ogromnom potkovicom. - I Hitler je verovao da ona donosi sreću, reče Mile. Zapade te 1941. godine u zarobljeništvo, Nemci ga odvedoše u Drezden. Tu je bio kod jednog domaćina. - Bio je dobar prema meni. Izgurao sam kod njega ceo rat, vratio se u Srbiju, u Kragujevac, i ‘47. otvorio radnju, eno onde gde je sad ona zgrada - kaže i dodaje da je tada bilo deset potkivačkih radnji, a njegova jedanaesta. Sve su radile. Miletova žena Milka umrla je pre deset godina. - Bila je dobra i verna. Plemenita srca i prava lepotica je bila. Pedeset smo godina zajedno u braku proveli. Dve ćerke mi izrodila. Imam još dva unuka i unuku. Voleli smo život i ja i ona. Sad u šali kažem: „Neka neće pare mene, samo nek me ‘oće žene. Ajte žene do mene, ajd igrajte do mene“. Potkovica je Miletu nekako uvek, kaže, donosila sreću. I u radu i u životu. Dobijao je na lotu i na lutriji nekoliko puta lepe pare. Dolaze mnogi i traže od Mileta potkovicu „za sreću“. - Nema kuće na selu koja nema potkovicu. Al da znaš, ne valja nova. Najbolja je ona od pastuva, kad mu otpadne sa desne prednje noge. Zato što konjem svuda hodiš, a uveče opet kući dođeš - priča Mile, čija nijedna potkovica nije imala falinku.

 (izvor -- KURIR)