Juče sam opet kasnila na posao. Dok kupim novine, kafu, dok se izvinim ljudima koje sam zakačila kišobranom trčeci po onom pljusku da se sklonim u autobusku stanicu. Autobus chvrknuo biciklistu, svi napolje - hvataj metro. Stignem na posao i umesto da uzivam onih par minuta dok mi se startuje računar, u miru i sa preostalom hladnom kafom - ja se setih Jumbe.
Setih se da mi je jednom rekao:
„Čujem da juris, žuriš po tom belom svetu. Znam ja da ti imaš dva grama mozga, i da to umes. Al' kad jednom budes htela da stanes ili da se vratis ovde, a da budes zadovoljna - e to je umetnost. Uzece ti godine da to isplaniras, a hrabrosti možda nikad nećeš skupiti. Pa, ti sad vidi da l' si me razumela.”
Kud ga se bas danas setih!
Zovnem skolsku, da vidim da li i tamo pada kisa. Ne pada kaže, na Kopu je super, ima snega. Dete cuvaju baba i deda, oni dosli deset dana da se skijaju. Divota. Milo mi je, a tako bih se rado menjala s njom. Da ona malo ispravlja krive drine i brine o recesiji, a ja da se ostavim dete kod babe i zapalim na Kop.
- OK, čujemo se onda - kažem.
- E, jesi čula da je umro Jumba?
- Kako da čujem...
Kako da čujem kada jurim i zurim po belom svetu, (j)ebo me beli svet, mislim se.
Provedoh vece razmišljajuci o njegovim predavanjima, časovima razrednog stresinstva, provokacijama sa prikrivenim osmehom. O njegovim legendarnim izjavama zbog kojih niko nije propustao njegov cas.
- Ti si, bre, gluplji od Tita! On je ponavljao prvi osnovne, a ti ćeš četvrti srednje: vi biste se baš lepo slagali.
Ako ste imali tu sreću da vam Jumba predaje, ili tu nesrecu „da mu od vas proradi čir, jer ste previše glupi” napisite koju reč o tom coveku koji je bio van okvira proseka, a koga sigurno pamtite mnogo godina posle mature.
Нема коментара:
Постави коментар