Obogatio se od muke

KRAGUJEVAC - Zoran Ćurčić iz Drače kod Kragujevca pre devet godina otišao je u Italiju da zaradi i - vrati kockarski dug. Nagomilalo se 5.000 maraka, sve po srpskim kafanama. Nigde tada u Srbiji ni za hleba nije bilo za čoveka s pet razreda osnovne, a kamoli da se vrati što se vratiti mora. Danas je Zoran zvani Rainac gospodin čovek. Ima tri firme, sve legalne, i pošten posao.
- Kockao sam se po Srbiji gde god sam stigao, za noć nesta sve. Samo gaće i pocepane cipele na meni. A dug nije vrljika! Kako došle, pare tako nestajale! Nisam platio struju, ni za parče hleba nije bilo. Ni majci nisam imao dinara da dam. Nema druge - pravac Italija - kaže Zoran, tih i miran čovek sitne građe.
A komšije kažu: veliki je Zoran, nema ga nadaleko!
U Srbiji tih devedesetih sve stalo. Majka Mila služila po selima, nadničila, kopala. Samo da prehrani decu.
- Otišao sam u Italiju u pocepanim cipelama. Čistio sam italijansko đubre i ni sam ne znam kako, tek počeo sam pomalo da radim sa auto-delovima. Kupiš na jednom - prodaš na drugom mestu. Pomogao mi Dejan iz Beograda i sad sam, eto, vlasnik tri firme - priča prostodušno Zoran i nazdravlja prijateljima, grli majku Milu.
Jedan brat je ostao s majkom, drugi je u Beogradu. I obojici je Zoran pomogao.
- Para je zajebana stvar. Nisam znao ni šta znači dok nisam svojim znojem počeo da zarađujem. Nisam cenio novac. Zaradiš prvih 5.000 maraka, ali nije dosta. Hoćeš više. I tako ja ostadoh u Italiji duže nego što sam planirao. Sad se bavim trgovinom automobila, i to ovih novih. Naravno, „Fijatov“ „punto“ - objašnjava Zoran.
Radio je, kaže, sa stotinu ljudi. Sad ostalo samo dvadesetak onih najodanijih i najiskrenijih prijatelja. Onih koji su verovali u njega. Za njih je krajem leta, kako to i priliči, Zoran Ćurčić pripremio ručak. Pesma šumadijska, a pred kućom u Drači automobili s beogradskim, čačanskim, kragujevačkim tablicama. Slobodan Betulić zapevao sa orkestrom. Plaču gosti, kumovi Zoranovi, majka Mila.
- Nije bio problem ni to što nemam školu ni što sam iz Srbije. Spavao sam nekoliko meseci ispod mosta u Vićenci. Hladno. Ušao sam ilegalno, ne znam nigde nikog. Ali, nikad se nisam bavio kriminalnom. Nikad nisam krao. S Dejanom iz Beograda počeo sam da trgujem i zajedno smo uspeli - priča Zoran Rainac.
Ponavlja da bez poštenog rada ne možeš u svetu uspeti. Ne može ni u Srbiji, al’ ovde se malo radi.
- Najveći uspeh je moja mlada. To moram da kažem. Bez Valentine sam bio ništak. Dok sam bio sam, po 30.000 do 40.000 maraka za noć znao sam da potrošim. Ona mi je stavila „dizgine“, dovela u red finansije. Nisam ja promenio ništa u radu, ali u trošenju para jesam - ozbiljno će Zoran. (izvor - KURIR, Beograd)