Dele pravdu, a nisu sudije

KRAGUJEVAC - Dele pravdu, a po obrazovanju nisu sudije. Proučavaju i razmišljaju o dokazima, a nisu istražitelji. Veliki su psiholozi i ujedno svedoci teških sudbina ljudi koji sede na optuženičkim klupama. Oko 50 porotnika u kragujevačkom sudu svakodnevno učestvuje u donošenju presuda i njihov glas jednak je onom koji ima i sudija profesionalac u tročlanom ili petočlanom veću.

Razlozi zbog kojih su se upustili u pravosudne vode, iako se za to nisu školovali, različiti su. Neki su odlučili da posle odlaska u penziju svoje slobodno vreme provode korisno, dok je nekima to neostvarena želja iz mladosti.
- Upisala sam ekonomiju, ali mi je neostvarena želja bila da studiram prava. Ovo je stresan i odgovoran posao, jer se odlučuje o sudbini drugih ljudi, koji su napravili krivična dela i uglavnom ih čeka zatvorska kazna, koja njima i njihovim najbližima zauvek menja život. Imam svoj rokovnik i na saslušanjima i suđenjima hvatam beleške, koje kod kuće proučavam - kaže Nevenka Molter, koja je već šest godina sudija-potornik u kragujevačkom sudu.
Gordana Živanović je službenik u penziji. Kada je završila radnik vek, smatrala je da to nije kraj njenog angažovanja i odlučila je da i dalje bude aktivna. Konkurisala je i već šest godina deli pravdu onima koji su se ogrešili o zakon. Kaže da joj kako majci i baki nije lako kada na optuženičkoj klupi vidi da se zbog jedne greške raspada porodica i često razmišlja kako sudbina „namesti da stvari krenu pogrešnim tokom“.
- I kod kuće razmišljam o tim ljudima dok spremam ručak ili zimnicu. Ne možete slučaj na kom ste trenutno angažovani da ostavite po strani kada izađete iz suda. Često se pitam šta bi bilo da neko nije imao nož u džepu, kojim je kasnije počinio ubistvo, ali život je ponekad najsuroviji režiser - kaže Gordana.
Porotnici, bez obzira na to što im to nije osnovno zanimanje, često su suočeni sa fotografijama sa mesta zločina, koje ponekad liče kao da su iz horor filmova, zatim potresnim pričama, koje su u pozadini velikih tragedija. Dobrila Jovanović seća se slučaja u kome je troje male dece u jednom trenutku ostalo bez oca, koji više nije živ i majke koja čeka suđenje.
- Zbog takvih slučajeva ponekad smo na ivici suza, ali moramo da se suzdržimo, jer lična pristrasnost nije dozvoljena, već se sudi po dokazima - kaže Dobrila i dodaje da priznavanje zločina i kajanje igraju veliku ulogu u odmeravanju kazne.
Čini se da posao porotnika najemotivnije podnosi Slobodanka Grković, penzionisani prosvetni radnik, koja je u veću za maloletnike. Ovo joj je treći mandat u kragujevačkom sudu.
- Teško mi je kada gledam tu decu koja su prekršila zakon, a najteže kada vidim da je to posledica roditeljske, posebno majčinske nebrige. Ali o majci, čije se dete našlo u sudnici, ne mogu da sudim. Najviše ima delikata iz oblasti prodaje, proizvodnje i držanja opojnih droga, zatim krađa. Svaki slučaj natera me da razmišljam i o svojoj porodici - kaže Slobodanka.
Da je nemoguće predmet ostaviti iza vrata suda, složile su se sve četiri naše sagovornice. Ponekad je i njihovim ukućanima teško zbog toga, jer njihove mame i bake, kada vide kakvo zlo sve može da ih snađe, s jedne strane su srećne što nemaju takvih problema, a s druge su dodatno oprezne sa svojim potomcima.
- Kad moj sin izlazi u grad, obavezno ga pitam gde ideš, s kim se družiš. Ponekad se ponašam kao islednik, a on mi odgovara: „Mama, ja nisam na optuženičkoj klupi“ - dodaje Nevenka Molter. (izvor - BLIC, BG)