TEKST - ZORAN ILIĆ
NEDAVNO sam na jednom kragujevačkom veb portalu pročitao intervju sa Miodragom Živaljevićem Zerdom, i tako se podsetio nekih davnih dana.
Na fotografiji koja ilustruje ovaj tekst o Zerdi, njega ipak nema! Međutim, ima njegovog kapitena iz podmlatka RADNIČKOG Srbe Marinkovića. To je momak u jednobojnom dresu i gracioznog položaja tela kao da izvodi neki ples. Fudbalski ples.
Nažalost, ne posedujem prikladniju fotografiju da bih ilustovao vreme kada je Miki Zerda pokazivao svoje fudbalsko umeće na ex-YU terenima, i zato su tu: centarfor sarajevskog Željezničara Edin Sprečo i desna polutka Radničkog Srba Marinković. Vreme zaustavljeno na fotografiji je isto ono kada je Zerda nosio Partizanov crno-beli dres. Dakle, u pitanju su sedamdesete godine dvadesetog veka.
A tim godinama, toj dekadi, su prethodile šezdesete. I pre nego što su Zerda, Srba i Edin potrčali travnatim terenima bivše Jugoslavije, kalili su se u fudbalskim školama koje su postojale u njihovim gradovima: u Kragujevcu, u Sarajevu, u Beogradu...
Jednu takvu fudbalsku školu je vodio i Aca Vukotić Čamac. Za razliku od Džimija Barke iz Pavlovićevog filma KAD BUDEM MRTAV I BEO, on nije imao nadimak "barka" već "čamac". Gde ga je i kako zaradio? Eh, ko bi to znao! A i nije uopšte važno za ovu priču.
Godina je 1965. Zerda tada ima četrnaest god-ina, a Srba godinu više. Petnaest. Rezervni golman u podmlatku RADNIČKOG je Krnja (Aleksandar Dimitrijević) i zidovi svlačionice su prekriveni karikaturama na kojima se predstavljeni njegovi saigrači iz podmlatka: strašni golman Ranđel, napadači Srba Puša, Karatošić... Odbrambeni igrači Joksa i Ljuba Munjoz... Teško je setiti se još nekog imena: vremenska barijera je isuviše visoka.
Sledeća godina koju pamti pisac ovih redova jeste 1968. Tu godinu pominje i Zerda u svom intevjuu.
Leto je, školski je raspust i vreme letnjih priprema. Isto tako i vreme za stvaranja novog podmlatka jer je starom istekao rok. Srba Mari-nković, onda Srba Puša Nedeljković, Karatošić... su prerasli juniorski uzrast, i postali su seniori.
Nažalost za većinu njih neće biti mesta u prvom timu RADNIČKOG. Trebalo je krenuti po nižeraz-rednim klubovima u potrazi za afirmacijom.
Sticajem okonosti, toga će biti lišen jedino Zerda. On će otići u beogradski PARTIZAN. Bio je najmlađi među nabrojanim igračima, i češće je bio rezerva nego standardni član juniorske ekipe RAD-NIČKOG.
Ponovo je leto, ali više nisu šezdesete već sedamdesete godine XX veka, i to ona nulta ili prva.
Beograd je, stadion JNA. Na šljakstom, pomo-ćnom terenu se održavaju trninzi pionira, pod-mlatka... I to je poslednji susret pisca ovih redova i Zerde (a, eto dogodio se pre četrdeset godina!).
Nekada su obojica nosili crveni dres, a sada je crno-beli trebalo da bude njihova sudbina. Jednom će i biti dok je drugom to bio prvi i poslednji trening u PARTIZANU.
Za trenutak su se sreli: Zerda je izlazio na trening sa podmlatkom dok ga je petnaestogodišnjak napuštao.
U prolazu je hteo da oslovi Zerdu, da mu kaže:
- Hej, i ja sam, kao i ti, iz Kragujevca! Zajedno smo trenirali u Velikom gradskom parku kod Ace Čamca...
Međutim to se nije dalo izgovoriti, nije moglo da se izgovori.
Za godinu-dve Zerda će početi da igra za PARTIZAN. Bio je poznat po razornom udarcu sa poludistance i iz slobodnih udaraca. U ostalim eleme-ntima igre bio je manje pamtljiv. Kao da nije bio dovoljno fizički spreman.
Kažu da je puno obećavao, i da je mogao daleko da dogura. Međutim to se nije desilo. Zastao je na svom fudbalskom putu.
Eto, to je još jedna priča o Zerdi! Nije tako ambicizna i sveobuhvatna kao ona na šumadijskom veb portalu, ali njen autor sa pravom misli da je toplija, nežnija.
