Nastala i pisana u duhu tada proklamovane soc-realisičke poetike priča Dimitrija Nikolajevića Gorko putovanje, koja je pretočena u laku sentimentalnu dramu, prikazuje sukob novog, socijalističkog duha, koji oličava mladić Ivan, i starog, buržoaskog, prevaziđenog, koji simbolizuje njegova devojka Marija čije je poreklo građansko. Mada su pripovedačeve simpatije nedvosmisleno na strani mladića iz provincije koga krase skromnost, plemenitost, solidarnost… U priči se oslikava jaka piščeva vera u novo, socijalističko društvo.
(Beleška - ZI)
Gorko putovanje
Nije primetio, dok je sedeo gledajući zamišljeno u vodu, da je Marija, odviše vodnjikavog pogleda i tamne puti, već sasvim tu, uz njega na klupi, pružala ruku da ga dotakne i nešto mu kaže što ga ne bi trglo i uplašilo. Tek kada je osetio njen dah i miris kože, naglo se okrete. I pre nego što bi stigao da bilo šta kaže, ona ga preduhitri blagim poljupcem. Nekada, dok je još radio za strugom i svakoga ko bi došao u Kragujevac iz Beograda, gledao razgoračeno, sa strahopoštovanjem, nalazeći u svakom došljaku neko, njemu nejasno a sada glupo, oličenje otmenosti u izrazu i držanju, maštao je da ima lepu, otmenu i čistu devojku kao što je bila Marija. I eto, posle toliko godina provedenih po večernjim školama, zatim na fakultetu i uz velike napore, sada je njegov bivši san dobio sve oblike stvarnosti; ruke su mu postale bele, nežne, lice čistije i ble|e, glas daleko slobodniji i sigurniji.
On veselo pogleda u Mariju pokušavajući da iskaže svoju začu|enost:
- Ni na pamet mi nije padalo da ću te opet, još danas, videti. Ne znam da li sam toliko bio siguran u tvoje reči, ili sam živeo pod njihovim utiskom? Svejedno. Radujem se što je ovako, - glas mu zapenuša. - Ipak, - produži, - zar nije bolje što si ostala?
Marija zabaci kosu i pogleda ga krupnim ali nešto setnim očima u kojima se odslikavalo večernje nebo u požaru, i reče:
- Nisam mogla...
On skinu pogled sa njenog lica osećajući se prijatno krivcem zbog njenog odlaganja tog dalekog puta koji bi ih razdvojio za čitavih pet ili šest meseci. Vrškom prstiju dodirnu njenu butinu, zatim lako spusti šaku i pomilova je.
Bez reči, kao po nekom unutrašnjem dogovoru, ustadoše i po|oše u pravcu Knez Mihailove ulice. Usput ih je obasipala svetlost stobojnih reklama; lica su im se prelivala crvenom, plavom, žutom i mešavinom drugih boja. Držeći ga pod ruku, lepršavo je skakutala, živahno se okretala na svaki pozdrav svojih i njegovih prijatelja u prolazu i, na svaku njegovu opasku obilato se smejala ni sama ne znajući zašto. Bila je sigurna da joj smeh prija. Svaka reč bila joj je rascvetana u osmeh, veliki poput buketa belih ruža. Ivan zastade na samom uglu ulice u želji da nešto kaže. Marija ga pogleda očekujući reči.
- Znaš, - reče malo rasejano, - sutra putujem.
NJeno lice dobi sasvim nepoznat izraz, usne se malo iskriviše, oči više otvoriše. I, pre nego je mogla da upita za razlog, Ivan, unoseći joj se u lice, prošapta:
- Ali, vraćam se skoro odmah, za koji dan!
Kod nje to izazva revolt. Bila je ljuta zbog naglosti i netaktičnosti sa kojima joj je iznebuha i bez prethodnih objašenja, saopštio svoju odluku, a uz to i zadovoljna, odobrovoljena onim što joj je došapnuo.
- Zbog posla? - upita.
- Ne. Već idem kod majke. Zove me. Da me vidi.
- Bojim se da ti nisam poremetila plan?
- Nikako. Već ako želiš možemo ići zajedno. Majka bi se tako obradovala! Mislim da ti je još u sećanju zar ne?
Marija se prolepša od radosti. Sećanja joj ispuniše pejzaži na suncu koje je nekada, već davno, posmatrala i usisavala u sebe. I već je počela da sanja šumarcima ome|ena polja, sitne kuće po udolicama, razvašarenu stoku po pašnjacima, dovikivanje čobana i usamljene pesme pune mirisa jutarnjeg mleka i tek pokošenog sena. Zanesena sanjarenjem nije imala vremena da izrazi zadovoljstvo kojim joj je lice bilo preplavljeno.
- Onda, - trže je Ivan krupnim glasom, - mogli bi još večeras da se spakujemo.
- Da, - odgovori Marija kao kroz san. - Još večeras!
* * *
Jutro se blistalo nad putevima čineći od njih beskrajno dug i krivudav bljesak. Kola su jurila kroz svež i mirišljav vazduh. Za njima je ostajao tek probu|eni grad iza Avale, kao preko sveta. Marija je svakog časa pogledavala u Ivana koji je pušio cigaretu držeći snažne ruke na volanu, i blistala u lepoti koja joj je oduzimala moć reči. Mnogo je bilo toga što je htela da kaže, da nije znala kako bi sve to sklopila u jednu rečenicu. Ivan baci opušak, pogleda načas Mariju, pa mirno reče:
- Sećaš li se... Bilo je isto ovako... jutro...
- Sećam se, - živahnu ona pružajući jednu ruku preko njegovih ramena za koja je uvek govorila da su sportska, pri čemu bi je on ispravljao nagoveštavajući da su radnička iako je danas inženjer. Uvek bi joj zasmetalo to razmetanje kako je nazivala u svojim mislima sve što bi on nazivao sa “radnička” ili “radničko”. Ivan je to znao i opravdavao činjenicom nemanja ničega radničkog u njenoj porodici. Počev od pradeda i deda svi su u toj gradskoj porodici bili nekakvi načelnici, generali, pesnici i profesori univerziteta me|u kojima i jedan doktor - njen otac.
- Samo - nastavi posle duže pauze, - nipošto ne bih želela da se toga i glasno sećamo.
- I, zar ništa ne želiš? - upita Ivan ne saslušavši je do kraja.
- Naravno, na istom mestu. Ali, nije trebalo da to kažeš, već da do|e nekako samo po sebi.
- Oprosti, mislio sam...
- Znam, - prekide ga Marija poga|ajući njegove misli, - Sve to nema značaja.
Pored njih protutnja jedan ogroman teretnjak sa koga su im mahali raspevani vojnici. Pevali su neku davno poznatu pesmu što je više ličilo na dranje nego na pesmu. Marija ga upita:
- Da li je i njima ovako prijatno putovanje?
- Ne bih rekao, - progun|a Ivan - ali svakako im je prijatno dok putuju, jer nisu u kasarni. Vojnik ne voli da miruje u jednom mestu.
U tom trenutku, pred njima se pojavi jedna ženska prilika sa podignutom rukom, prašnjava i znojava. Ivan zaustavi kola. Marija primeti da je to mesto gde su ionako želeli da se zaustave. @elela je da Ivan što pre da obaveštenje toj ženi, pretpostavljajući da ih je zbog tako nečeg zaustavila. A onda... Već je primamljiva ona šumica u kojoj su... Bilo je to davno a od tada se u njenom životu nije mnogo šta izmenilo, sem što je postala starija i deblja. Dok je ona zabavljena svojim mislima bila odsutna, Ivan je razgovarao sa nepoznatom ženom i, na kraju, pristao da je poveze do Kragujevca. Dotle i oni idu. Marija je u ogledalu videla umoran lik mlade i dopadljive žene koja joj je sedela za le|ima oborene glave. Kroz nju pro|e plam nezadovoljstva, čak neka mrzost prema tom liku odveć slobodnom da zaustavlja kola i smeta onima što putuju svojim poslom. LJutito je pogledala u Ivana. Htela je da mu predoči ono što su izgubili primajući ovu ženu u kola, i svoj bes zbog njegove nepažnje prema njoj. ^ak joj se nije obratio za sahglasnost! No, Ivan je mirno vozio gledajući daleko ispred sebe.
- Izvinite, smem li da zapalim? - upita nepoznata žena. Marija još jednom bljesnu očima ka Ivanu. On mirno odgovori:
- Svakako, zašto ne biste smeli? Valjda se kola neće zapaliti!
To Mariju toliko rasrdi da prasnu na Ivana ne obazirući se pred putnikom iza svojih le|a:
- A šta onda ako meni smeta dim? Na to nisi mislio, zar ne?
Nasta tišina. Ivan se još više uvuče u sebe. Pomalo mu je bila čudna cela ta okolnost u kojoj se nalazio. Pa i Marija. I ona puši. Kako joj može smetati dim? Jogunica, pomisli.
- Oh, oprostite, - tišinu prekide blagi glas iza njegovih le|a, - nisam mislila da ću vam time smetati. Samo sam nervozna. Tako sam dugo hodala. Od Beograda.
I, opet tišina. Teška, neprijatna. Ivan je razmišljao o neumesnosti Marijine primedbe. Zažele da joj to prebaci, ali oćuta. I, odgovor ove nepoznate devojke natera ga da se zastidi pred sobom što se nećkao da je poveze. A tako je dugo pešačila! Tada mu navreše mnoge misli. Sećao se svojih dugih i nezgodnih putovanja na platformama ili stepenicama prepunih vozova. Mnogo čega što ga je sada delilo od tog sveta kroz čije je oči progledao i koji je Mariji bio toliko tu|, neznatan i dalek, koliko je njemu bio blizak i topao. Eto oni se vozikaju olimpijom, pljuckaju kroz prozor, dive se pejsažima, lepo govore; gospodin inženjer sa damom! Dok ova žena, svakako bez prebijene pare u prašnjavoj tašnici od jevtinog najlona, zaustavlja kola i moli da je povezu od mesta do mesta, uz naknadu velike i iskrene zahvalnosti! Ko zna kakvim je poslom bila u Beogradu odakle se vraća pogružena i tužna. Požele da je vidi bolje, bliže. Lagano podiže glavu prema ogledalu. Iz njega su ga blago posmatrala dva lepa i širom otvorena oka, nad kojima su se izvijale tanke, guste obrve u luk kao duga nad vodom. On brzo skide pogled osećajući se nelagodno zbog ovakvog susreta. Zatim, još jednom pogleda. I ovoga su puta duboke i tamne zenice bile upućene njegovim. Bilo je u njima tuge, zahvalnosti i nečega što ih je činilo lepšim i dubljim od ostalih. Pa, i od Marijinih. U njemu se otvorila želja da ih neprekidno gleda.
Marija, koja je sve do sada opako ćutala, poče da se razmeće svim što je posedovala: prstenjem na ruci, srebrnim okovratnikom, u žuto ofarbanom kosom koja je bila ukrašena sa dve zlatne ukosnice i razmaženošću, u želji da pokaže ovoj devojčuri, kako ju je nazivala u mislima kivna na susret sa njom, šta je i ko ona, Marija. I da je pogrešila što ih je zaustavila. Trebalo je da to učini sa nekim drugim čiji položaj odgovara njenom. Ali, nažalost, takvi nemaju svoja kola. Oni se tiskaju po vozovima, autobusima, znoje u trolejbusima, sva|aju sa kondukterima za tričavih dva ili više dinara. I, još se usu|uje da pita za dozvolu da zapali cigaretu! Bezobrazluk! Prostakluk! No, kako je kod Ivana naišla na prećutno negodovanje u korist ove devojčure, svoj naum je morala svesti na zajedljivu razmaženost koja joj je tako “slatko” odgovarala. Ona to i učini.
- Ivane, - blago spusti ruku na prozor smeštajući pažljivo šaku pod teme na kojoj se presijavalo prstenje. - tako bih želela da popijem nešto hladno. Ta zar nigde nema nekog restorana? O, kako sam samo žedna!
- Još malo. Skoro smo u Topoli, - odgovori Ivan. Ona se lako nasloni na njega spuštajući mu se glavom na rame. Izvadi paklicu cigareta iz kožne tašne, potom nežno stavi jednu Ivanu u usta, a drugu u svoja. I zapali obe. Duhnu veliki mlaz dima, još jedan, i progovori:
- Odavno nisam bila u Kragujevcu. On me pomalo plaši svojom dosadom. Jednoličnošću. Ovoga puta hoću da mi bude lepo. Valjda nas neće niko uznemiravati? ^ini mi se da je trebalo da ponesemo više stvari. Svejedno. Ono što nam nedostaje možemo i tamo kupiti.
Reče još nešto i zakikota se sa puno šarma koketirajući. Ivan je mirno vozio. ^inio se kao da ne opaža njenu zajedljivost na račun nepoznate žene. Već se kajao što ju je poveo sa sobom. Nije trebalo da joj kaže da i ona po|e. I, sada ne bi morao da crveni i ćuti. Nastojao je da ublaži svu napetost i nekako smiri i odobrovolji Mariju. Duboko ga je vre|alo što saputnicu nipodaštava. Zar to isto ne bi činila i sa njegovom sestrom u ovom slučaju, koja je ostala u fabrici? Naravno, Marija to još ne može shvatiti. Ona se ponosi svojim dugačkim noktima... Tada nešto u njemu poče da govori: “Slomićeš je, Ivane. Ona to mora osetiti. Treba je samo uvesti, da vidi i malko se oznoji. Samo vremena, vremena”. Osećao da mu se Marija udaljava, da je ona njegova taština, sujeta, nešto bez čega nije mogao uveriti sebe u svoju snagu, u svoje nadrastanje. I rastuži ga osećanje nekakve promašenosti, čak zablude. Kroz glavu mu sinu misao koja ga skoro porazi: “Ona je svet koji čili, iščezava, nestaje...” Trže se stresajući glavom u želji da strese i te misli. Marija primeti taj pokret i upita:
- No, šta je?
- Ništa, - reče uzbu|eno, - mislio sam...
- Hej, - Marija ga prekide, - evo jednog gradića! Izgleda da je suprotan onome kroz koji smo prošli ne zaustavljajući se.
- Da, to je Topola, - reče žena iza le|a. Pretvarajući se da je nije čula, Marija upita Ivana:
- Topola?
- Da, - reče Ivan, - moramo usporiti uz ovaj breg.
Marija se odvoji od njega naginjući se kroz prozor. I ona se kajala što je pošla na taj šašavi put ispunjen mrzovoljom i neprijatnostima. A toliko se radovala! A sada sve joj je to pokvarila jedna nepredvi|ena putnica bez prtljaga i novca. I što je najgore, Ivan ćutanjem odobrava tu nepoznatu ženu, stavlja se na njenu stranu. Ivan pogleda u Mariju koja mu je bila le|ima okrenuta. Zatim u ogledalo više glave. Tamo su već bile oči koje je želeo pogledom da pomiluje, kaže im nešto toplo osećajući neku nerazdvojivu vezu izme|u tog bića i sebe. Jer, onaj koji je jednom uzeo čekić u ruke, nikada ga ne zaboravlja i uvek na|e vezu izme|u sebe i onoga ko je blizak toj istoj, tvrdoj i istrajnoj napravi. - One su ga gledale jedan trenutak i polako se zatvorile ostajući tako zatvorene na ogledalu. Ivan zatreperi. Kada su se otvorile, Ivanove im lakim pokretom dadoše znak izvinjenja zbog svega što se dogodilo. One se još jednom isto onako sklopiše kao da time iskazuju naklonost i zahvalnost, i ne samo to.
***
Sedeći za stolom Marija i Ivan su obilato jeli i pili, dok je nepoznata žena sedela za susednim koji je bio prazan. Istog trenutka se pojavi kelner sa belom maramom preko ruke i jednim dosta pohabanim jelovnikom.
- Izvolite, šta želite? - upita klanjajući se blagim nagibom.
- Hvala, - reče žena, - samo bih popila malo vode.
Ivan i Marija sasvim dobro su čuli ovaj dijalog. U Ivanu se dizao užasan unutrašnji revolt, hteo bi da rikne, sav novac izruči iz xepova na sto za kojim je sedela nepoznata žena, i klečeći je zamoli da ga uzme bez prethodnog objašnjenja. No, samo pognu glavu, odgurnu tanjir i nervozno zapali cigaretu. Marija reče kao za sebe:
- Jadnica, pije vodu!
Ne mogavši više da izdrži i plašeći se da ne lupi Mariju po glavi, on ustade i hitrim koracima uputi se u salu restorana. U grudima je stezalo i pritiskalo. Nije znao ako sve to sebi da objasni, i nije želeo. Jedino, ludački je hteo da bude za hiljadu svetova udaljen od Marije za koju su ga vezivali mnogi obziri, sada, jasno izraženi kao smetnja. U njemu se odmotavao čitav rasplet svega što je varkom zidao u most preko koga se sjurio do one druge obale koja ga je primila zahvaljujući jednoj ništavnoj diplomi, ali koja nije zaboravljala njegovo poreklo začeto u negdanjoj nemaštini i zapostavljenosti. Marija ga opazi gde hita, te mu doviknu:
- Požuri!
Mariji pri|e kelner kod koga se raspitivala o svemu vezanom za ovaj kraj i okolinu. Za to vrema nepoznata žena, koja je osećala neodoljivu potrebu da pri|e Ivanu i nešto mu kaže u znak zahvalnosti za njegovu blagonaklonost, ustala je i neprimećena od Marije, pošla za njim. No, Ivan je već sve uredio sa kelnerom, isplatio ga, ali ne u svoj račun. I tek što je izašao čuo je kako ga Marija dovikuje dok nepoznata žena kao senka pro|e pored njega. “Sto mu gromova”, promrmlja u sebi, i nemajući kuda, uputi se pravo svom stolu. Naruči još jedno piće, ali ovoga puta žešće. Marija mu je nešto lagano pričala što on nije slušao već samo klimao glavom u znak odobravanja. Ona to zapazi.
- Zbilja, ne razumem zašto si rasejan?
- Nisam, već sam ljut na tebe.
Marija slatko zakikota, i to namerno jer je primetila da se nepoznata žena vraća. Nastojala je da u njenim očima izgleda kako je Ivan zabavlja. Zatim reče:
- Znam, ali nemaš razloga. Sve što sam učinila to je zbog ove žene koja nam je pokvarila prijatno putovanje, raspoloženje i… naravno, na tebe se ne žestim koliko na nju. To je sve.
- Ipak – nastavi Ivan malo smiren – duguješ joj izvinjenje. Mi ne znamo njene razloge koji su, u to sam više nego siguran, dublji nego naši čim je prinu|ena da zaustavlja kola i moli… Kad već nekome pomažeš. nemoj mu to zagorčavati.
- Ali, dragi, nisi morao da je primiš, zar ne?
- Svakako. A isto tako nisam mogao biti životinja da je ne primim. Osim toga, ona je iz Kragujevca.
- Pa, lepo! Onda, šta ti ja značim? Jer, drugim rečima, prihvatajući nju mene zapostavljaš, moju udobnost, raspoloženje! Ne čini ti se to uvredom? Kakav treba da je moj odgovor? Porediti me sa jednom… Hvala. Puno ti hvala, dragi.
Marija ustade i poče da se šeta gore-dole duboko uvre|ena, razočarana, skoro bez misli. Ivan već razbesneo popi naiskap doneseno piće. “[ta mi je sve to trebalo”, gun|ao je u sebi okrećući se prema stolu za kojim je sedela vitka, stabilna ali izmučena žena. Ona je gledala daleko ispred sebe preko praznog stola. Ivan primeti kako joj se sporo približava Marija. Htede da je pozove k sebi, plašećI se da ne načini šta glupo i nepromišljeno ili uvredi nepoznatu ženu. Nikada nije imao poverenja u žene njene vrste, te je bio oprezan prema njima. Ali, Marija je već sedela za njenim stolom. Lepuškasta žena je gledala preko nje.
- Niste gladni? – upita Marija lukavo.
@ena je prkosno pogleda i odlučno odgovori:
- Hvala na pitanju, ali..
Istoga časa kelner spusti na sto veliki poslužavnik ispunjen jelom i pićem. Sve je to pažljivo smeštao ispred nepoznate žene koja ga je u ču|enju posmatrala. Marijino ču|enje je bilo još veće. Ona je samo razgoračila oči kao izbezumljena i pobe|ena. Namera koju je imala učini joj se toliko glupavom i bednom da se zastide pred sobom. Za to vreme, nepoznata žena je krišom pogledala u Ivana koji joj prijateljski klimnu glavom. Onda naglo, pre nego bi se dalo šta posumnjati, kratko i mirno reče:
- Izvolite, ja baš nisam tako gladna da bih mogla sve pojesti.
Marija se uvre|ena diže i ode. Ivan je i dalje pio. Neka vrsta pobede ispunjavala je njegov potreseni mir. Marija se celim telom zavali u stolicu, rukom tresnu o sto i progun|a:
- Ta hoćemo li već jednom krenuti?
- Kako hoćeš. – odgovori Ivan i pogleda u nepoznatu ženu ispred koje je sve stojalo kao i kad je bilo doneseno. Ona mu dade neki intimni znak što je Ivan shvatio kao zahvaljivanje. NJegov tužan osmeh naprosto je molio da se žena prihvati jela. NJoj se dopade taj način osmehivanja. Osmehnu se i ona i uze nož i viljušku. Marija je sve to primila kao Ivanovo upozorenje da nema smisla uznemiravati ženu pri jelu, što je razdraži:
- [ta me se to tiče! Niko je nije zvao da po|e sa nama! Gle, još bi trebalo da je čekam!
On se namršti. Bilo je očito da se sa mukom savla|uje, i gnuša Marije. Uze je za ruku i po|e sa njom. Posle dužeg ćutanja, reče:
- Marija, zašto si tako zla? Ja te ne poznajem takvu!
Ona je ćutala hodajući strmom ulicom. Do njih su dopirali zvuci harmonike na kojoj je svirala jedna devojčica, vrlo neveštim prstima, tamo negde u nekom razgra|enom dvorištu. Vazduh je mirisao na rakiju. Vladao je potpun mir kao da se u tom malenom gradiću savršeno ništa ne dešava. Ono malo prolaznika išlo je mirno kao i psi povijenih repova pored kojih su bezbrižno prolazile mačke i kokoš. Ivan primeti upadljivi nesklad izme|u trošnih i nejednakih kuća i modernih reklamnih ploča zasutih svuda ulicom duž puta. ^ak i jedan moderni kiosk sa velikom fotografijom pušača na sebi, nalazio se preko puta samog restorana! Sve je to u njemu budilo misao o sudaru dva nejednaka vremena. Onom što je za sobom ostavljalo duboke tragove i onom, dolazećem što svuda postavlja svoje zastave kao ekspedicije na osvojene vrhove. To ga podstaknu da uporedi sebe sa Marijom. Da, sasvim je tako. Ona je vreme koje odlazi i ostavlja tragove za sobom. Trebaće još mnogo čega da se ono prevazi|e. Učini mu se da nekakva hladna poluga, nalik onima koje je nekad obra|ivao savija otpor koji još traje u njemu, otpor nepriznavanja istine koju je, zahvaljujući ovom paklenom putovanju, otkrio. Već je gledao kako se ruši kula njegovih davnih snova. I zažali, po ko zna koji put danas, što je izmišljao nekakav svoj, vazdušasti svet pun čarolija od kojih je svaka bila samo providni klobuk pene. Opet ugleda, ali sada, masu klobukova kako se diže u nebo i rasprskava poljuljana povetarcem. “Sve je svršeno”, pomisli. “I nije kasno!” Zatim se lagano okretoše prema restoranu I on spazi nepoznatu ženu za stolom i pomisli: “To je moj svet, a ne pena!”
- Nisam očekivala – povrati ga Marija iz zanesenosti – da ćeš mi ikada reći nešto ružno kao ovo sada, mislim maločas. Trebalo je da odem u Zagreb, a eto nisam. Ti znaš šta sam time rizikovala. Ali, to je samo jedan od razloga zbog čega sam ostala. I, kada je već tako, zar nemam pravo da sebi priuštim malo radosti, naročito sada dok prolazimo ovim drumom za koji je vezana čitava moja mladost jednim najblistavijim trenutkom? I kada taj trenutak hoću još jednom najintenzivnije da doživim, da se povratim u svoje belo devičanstvo i prvi osećaj… ljubavi koja me je onda ispunjavala ženom, čovekom, saznanjem… koje je tebe odredilo za ono što mi je nemoguće da zaboravim, na|e se jedna žena sve to da mi pomuti, isprlja i oduzme. To su moji razlozi.
Zaćutala je. ^inilo joj se da nema više snage ni za jednu jedinu reč. I tek sada je spustila glavu bliže zemlji. Ivan je bio u totalnom haosu. On nije više znao da razmišlja. Pa ipak, grčevito se naprezao da razume sve što je iznela, pa i više od toga. Nalazio je da ima pravo. Ali, nipošto to pravo ne bi smelo da se proširuje svojim oštricama na drugoga, ko je za ceo ovaj nesporazum ponajmanje kriv. Dok se mučio sa svojim mislima, osećao je kako pada zavesa preko pozornice i pokriva tu tragikomičnu scenu. Bilo je vreme da nešto kaže, bilo šta. I on progovori pokušavajući da se izvuče iz konfuzije:
- U pravu si, Marija. Samo, tu sam ja glavni krivac. Trebalo bi na mene da se ljutiš, a ne na…
- NJu – dopuni ga ona, zajedljivo.
- Da, na nju. Zamolila me je. Rekla je da nema novca. Za mene je to bio dovoljan razlog. Mnoga kola je zaustavljala. Bez uspeha. Projurila bi pored nje kao pored mrtvog psa. Svi su oni siti, a ako su nekada i bili gladni, to su davno zaboravili. Nose skupa odela, jedu skupa jela, piju skupa pića… Gadost! Ali, hvala nebu, nema ih mnogo. Kada se vraćamo sa posla umorni i u žurbi, oni su duboko zavaljeni u fotelje “Bezistana”. Zevaju kroz staklo u ulicu, kreče noge, uvlače duboke dimove i kibicuju žene. Pa, neka ih. Svi će oni jednoga dana doći i zakucati na vrata…
- [ta to govoriš zaboga. Da nisi… bolestan? – zamuca Marija.
- Ne. Ne. Izvanredno sam zdrav!
- Samo da se jednom završi ovo putovanje – prostenja Marija.
Ivan je pozvao kelnera i platio ceh. Videvši da su se vratili, nepoznata žena im pri|e. Marija je i ne pogleda. U njoj je vladao košmar. Oboje su izgledali bledi i iscrpljeni. Ivan kad opazi nepoznatu ženu reče:
- Nadam se da možemo krenuti?
- Znate – reče žena – ne bih želela da i nadalje budem uzrok vaše nesuglasice. Odlučila sam da ostanem. – pogleda u Ivana tužno osmehnuta. – Hvala vam. Bili ste dobri.
- Ali – promuca Ivan zapanjen – ta nećete valjda… opet peške?
- Bolje to nego da smetam. A do Kragujevca sada i nema mnogo.
Marija je bila pogo|ena obrtom. Nije znala štad a kaže. U glavi joj se mutilo. LJutila se na sebe i opravdavala svojim nežnim razlozima koji su njoj samoj postajali sve gluplji. @elela je da ova prašnjava žena po|e sa njima, i u isto vreme, ostane. Ona samo reče, misleći da je to najbolji način da se izrazi dvosmisleno:
- Kako hoćete.
Ivan je netremice gledao čas u jednu, čas u drugu. Bio je izmučen. Nije znao šta da radi. On učini još jedan napor:
- Ne, nikako ne možete ostati. Morati poći sa nama. Svakako.
Dok je govorio osećao je kako ga peku ona dva duboka oka, kako ga njišu svojom toplinom. Za to vreme, Marija je ušla u kola, pustila radio i neujednačeno jecala. Ona nije mogla da shvati Ivana. Postao joj je najednom tu|, nepoznat, opasan. “Kako se sve brzo izmenilo”, pomisli. “I šta ja tražim od njega? Kuda to idem? Kod koga?” Maramicom otra suze sa lica, uspravi se u svom sedištu i osta tako nepomična, odsutna sama. Nepoznata žena je ćutala stojeći kraj zadnjeg dela kola i nešto prstom ispisivala preko napadale prašine što Ivan u svom uzbu|enju nije mogao da primeti. On još jednom pogleda u njene oči. Bile su vlažne, tople i meke. Dva beskrajna oka gledala su ga, dotad njemu nepoznatim, unutrašnjim sjajem. Govorila mu sebe, tiho ga volela i uspaljivala. Zatim se treperavo zatvorila i – nestala
***
Sporo se kretao dvorištem prema kolima, želeći da u njima bude sam sa svojim bolom. Ostavio je Mariju sa majkom i sestrom u razgovoru, izvinjavajući se za trenutak, dok prebriše kola, on, gospodin inženjer, kako su ga nazivali poznanici na ulici, što ga je tog trenutka odvajalo od njih. Otvori vrata i zavali se u svoje sedište. Dugo mu je glava bila na volanu dok se prisećao sa ga|enjem svega što se odigralo za nepuna četiri časa spornog putovanja. Misli i slike su se menjale, nadopunjavale, preskakale jedna drugu i nadovezivale se. Sećao se sebe umazanog u radničkom odelu i kako je benzinom prao ruke. Sećao se te, sada ogromne fabrike koja proizvodi razne vrste vozila, i koja je nekada svoje radnike pozivala sirenom na posao budeći pri tome ceo grad, te iste sirene koja je, davno, najavljivala uzbunu pred dolazak aviona natovarenih teškim bombama, svega što je bilo vezano za njegov život. Ne umače ni slika oca razbarušenog, okruženog naoružanim Nemcima dok ga odvode ka [umaricama, ništa što je ostalo u njemu da traje svoj trenutak dug koliko njegov život. Podiže glavu stresajući je kao da želi da strese i te misli. Sve je u njemu polako, ali sigurno obrazovalo volju, jaku kao i ovaj grad, da skrši taj prazni ponos kod Marije. Još koliko sutra, mislio je, treba je zaposliti. I to baš ovde, u toj fabrici. Naravno, tu je i njemu mesto. Odakle je počeo. Dosta je bilo pucanja u prazno! Dosta!
To je bio vrhunac njegove moći u tom trenutku, da misli. Zabaci glavu unazad i osta tako. Ispraznost i lakoća strujaše kroz čitavo njegovo telo. Zatim, otvori vrata, izvuče krpu, no, setivši se nečega, naglo se povrati u svoje sedište. Pogleda u ogledalo. Bilo je prazno. Zažmurio je da bi opet pogledao. Ogledalo je i ovoga puta bilo prazno. ^inilo mu se da čuje kako u kolima odjekuje praznina. Skoro uplašen njome, iza|e sa krpom u ruci i poče da briše prašinu sa prednjeg dela. Do|e i do zadnjeg. I tek što je mahnuo rukom, opazi ispisana slova zasuta tankim slojem prašine. Uzdrhta i pri|e bliže da ih pročita. Krivim slovima bila je napisana samo jedna reč: OPROSTI. Tada mu sinu kroz glavu da je nepoznata žena ostala prepuštena dugom putu. On kao lud jurnu u kola i ostavi oblak prašine za sobom.
----
Dimitrije Nikolajević (1935-2015) - rođen 1935. godine u Beogradu. Objavio je knjige poezije: "Vatre sna" (1959), "Trenutak i ptice" (1962), "Predeli" (1962), "Dobrote juga" (1964), "Zemlje, požari" (1968), "Crvena poema" (bibliografsko izdanje sa grafikama u boji Lazara Vujeklije - 1971), "Udes" (1972), "Gost il tragač" (1974), "Obale u visinama" (1979), "Svet drukčijeg sna" (1979), "Besovski pukovi" (1982), "Iskop" (1986), "Suza naroda" (poema o Kragujevačkom oktobru - 1990), "Pesnička škola" (1991), "Vrtlog" (1991), "Iza nedostupa" (1994), "Žrtvenik" (1996), "Takav život" (2002) i "Kamenolom" (2003).
Priredio zbornik pesama kragujevačkih pesnika "Put je krug" (1998). Bavi se i književnom kritikom. Urednik je revije za književnost, umetnost i kulturu "Lipar". Pesme su mu prevođene na albanski, italijanski, makedonski, ruski, rumunski, poljski, engleski i francuski jezik.
Нема коментара:
Постави коментар