Goran Živanović: LJUDI I SUDBINE

 

Mnogi ne znaju da je pevač grupe Smak Boris Aranđelović, pored pevanja svirao i gitaru, a za to je bila presudna puka slucajnost.

Naime, kada je bio na odsluzenju vojnog roka Borisu je jedan njegov drugar predlozio da se prijavi za nekoliko dana odsustva kako bi od kuce doneo gitaru. Na opste Borisovo cudjenje i pitanje kako moze to da uradi kada niti ima, niti svira gitaru, prijatelj je lakonski odgvorio: "Samo ti idi i nista ne brini, ja cu te nauciti".
Receno, ucinjeno i Boris je dosao u Kragujevac.
Nekako je uspeo da pozajmi, bolje receno "skrpi" novac pa se u kasaranu vratio sa dvanaestozicanom akusticnom gitarom "Melodija" sa koje je skinuo sest zica, i tako dobio obicni, sestozicani instrument.
Prijatelj je odrzao obecanje i poceo da ga poducava, tako da je Boris vec nakon pola godine mogao lepo da svira osnovne akorde.
Zavrsi se vojska, i Boris u Kragujevcu pocne da nastupa onako amaterski, prateci sam sebe na gitari.
Pevao je svasta, cak i folk numere.
Ostalo je zabelezeno iz tog perioda da je se prijavio za ucestvovanje na jednoj priredbi, gde je hteo da peva neku pesmu Bobe Stefanovica.
Medjutim, posto mu je sve to bilo isuvise "mlako", on je tu kompoziciju u dobroj meri prearanzirao i prilagodio sebi.
Ali avaj!
Strucni ziri koji je vrsio izbor ucesnika, sa predsednikom Mirkom Soucom na celu, ga je odbio uz obrazlozenje, da to nema veze sa Bobom Stefanovicem i da bi njegov pevanje mozda moglo da prodje na zapadu, ali ovde ne! :)
Boris je nakon toga jos malo pevusio sa prijateljima, a onda odlucio:
Pravac Australija!
Prvo uposlenje mu je bilo na nekom povrsinskom rudniku, u mestu pod nazivom Dampir, gde je radio najteze fizicke poslove.
Tu je ostao skoro cetiri godine.
Ona gitara sa pocetka price mu je bila nerazdvojni prijatelj.
Sa njom je nekako sve bilo lakse.
Koliko-toliko.
Pored gitare u dalekoj Australiji imao je jos samo jednog pravog prijatelja.
Ime mu je bilo Ljubisa, ali su ga zvali "Pandur".
Radili su jedno vreme zajedno u Melburnu i onda odlucili da odu u zapadnu Australiju.
U Pert!
Sve skupa, imali su oko 150 dolara.
Boris je kupio karte, ali je "Pandur", ostatak novca, nekih sedamdesetak dolara, prokockao pre polaska.
Izgubio je sve na kartama.
I tako su na put krenuli bez prebijene pare u dzepu.
Nekako su stigli su u Pert, ali bice to grad koji ce im zagorcati zivot.
Posla niotkuda, velika ekonomska kriza je bila, hiljade radnika na ulici, strajkovi...
Nisu imali gde da spavaju, nisu imali sta da jedu.
Boris je neverovatno oslabio, jer je sedam dana pio samo vodu.
Pomislili su da je spas dosao kada ih je neki Jugovic primio na stan.
Slaba je to nada bila!
To je bio takav cumez, da se recima nije dao opisati.
U sobama do njih, sve sami kriminalci.
Boris je pre spavanja obavezno stavljao noz pod jastuk.
No posto posao nisu nasli, samim tim ni para za kiriju nije bilo, izbaceni su glavacke napolje.
Potom su spavali u parku.
Boris se od nocnih policijskih racija prilikom kojih su hapsili beskucnike, spasavao penjanjem na drvo.
Odozgo je gledao kako policija hapsi sve koji nisu imali gde da spavaju.
"Pandur" je u medjuvremenu vec zbrisao negde na sever, i Boris je shvatio da ce i on sto pre morati da ode iz tog grada.
Spas je dosao u poruci prijatelja u kojoj ga obavestava da mu je pronasao posao, ali 1500 milja od Perta.
Prijatelj mu je cak kupio i avionsku kartu, ali posto je to bio posao alatnicara, bio mu je potreban alat.
I tako je Boris odlucio da proda svoj voljeni instrument, fakticki jedinu imovinu, pored ono malo neophodnih stvari u rancu koje je posedovao.
Krene on tako teska srca od zalagaonice do zalagaonice, ali dzaba.
Nece je niko.
U jednoj su mu ponudili celih deset dolara.
Nije je dao.
Slucaj je hteo da u toj setnji naleti na jednog Italijana, sa kojim je jednom nesto pevusio. Ovaj ga je nekako prepoznao i zgranuo se kada je cuo da prodaje gitaru.
Odveo ga je prvo u jedan italijanski restoran i Boris se najeo kao nikada u zivotu.
Potom mu je dao pedeset dolara.
Tako je konacno stigao na zeljenu lokaciju gde ce kao alatnicar raditi nesto vise od godinu dana, zatim se ponovo obreo u Melburnu, a potom...
Pravac Jugoslavija!
Kragujevac!
Jos dok je bio u "zemlji kengura" prijatelji su mu pisali da je u Kragujevcu oformljena strasna grupa.

Boris je bio pomalo sumnjicav, ali jednom prilikom kada je sa drustvom posao na igranku zacuo je jednu kompoziciju grupe Black Sabbath.

Upitao je prijatelje - ko to pusta ploce?
Oni su se nasmejali i odgovorili - ma kakve ploce? To ovi nasi sviraju!
Boris nije mogao da veruje sopstvenim usima.
Ipak, ubrzo se uverio usavsi unutra.

Poznavao je Zorana jos iz vremena grupe Senke, i ovaj mu se nesto kasnije pozalio da im je pevac veliki problem.

Pozvao ga je na audiciju.

Uslov je bio da otpeva Child In Time od Deep Purple.

Kada mu je to poslo za rukom, bolje reci za grlom, svi su bili odusevljeni.

Ostalo je istorija.