Bratislav Milanović: Petao

Priče Bratislava Milanovića su nedvosmisleno ruralne ili su na samoj ivici ruralnosti. On je pripovedač razorenog, opustošenog sela u kome više ne stanuju junaci sposobni da pokrenu/preokrenu ovaj svet. Mrtvo srpsko selo u kome je komunizam uništio sve što je vredno nije u stanju, kao feniks, da se ponovo rodi iz svog pepela.
Jedna od retkih Milanovićevih priča koja je izmeštena iz seoskog ambijenta jeste priča Pevac. U njoj je opisana periferija srpske varošice za vreme i neposredno posle rata. Junaci čije sudbine Milanović prati jasno svojim govorom i navikama (npr. držanje živine ili obrađivanjem okućnice) pokazuju da su tek nedavno došli u grad, tako da i takvim odabirom junaka autor zadržava kopču sa seoskom, ruralnom sredinom. 

(Autor beleške - Z.I.)

Bratislav Milanović - Petao

    Imali smo jednog petla, melezana. Bio je mezimac celog komšiluka. Po njegovom kukurikanju zavodski radnici su dogonili satovi. Smatrali smo ga za rođenog. A nije se rodio u našoj kući. Pao je s neba.

    Moj otac je sedeo u dvorištu i čistio pušku. Bio je strelac. I to vrhunski. Majka je plevila baštu. Utom je pred njih banulo pile! Iznenađen, otac je pogledao u nebo. Nad orahom je kružio kobac.

    “Da mi je puška puna, ti bi se sad koprcao u prašini”, progunđao je otac i podigao raskriljeno pile. Na njegovom dlanu drhtao je krvavi grumen perja. Povratio ga je svojim dahom.

    Majka je uzela pile, uvila ga očevom starom potkošuljom i stavila u kartonsku kutiju od cipela. Tog dana, kad se malo oporavio, iznenadni pernati gost ručao je za našim stolom. U razvrnut kljun otac mu je trpao mrvice hleba.

    Pile se brzo raskrupnjalo.

    “Nema sumnje, Leposava, od ovog vrtirepa ima da ispadne pravcati pevac. Vidi, samo, kako se kočoperi. Bazalo jedno. Da je kokica, imali bismo vajde, nosila bi jaja. Ovako, čanak supe i tanjir mesa. I to mi je neka gozba”, šeretio je otac.

    Sviko na maženja, mezimac se beše navadio da ocu skače na grudi i da mu čupka brkove, čim se ovaj, posle ručka, opruži na krevetu. I docnije, kad je izrastao u krupnog i naočitog pevca, stalno se vrzmao oko njega.

    Tada se zaratilo. Otac je otišao na front. Prvih dana petao nije kukurikao. Šetkao je po dvorištu, istezao šiju, krivio glavu: domaćina nije bilo niotkud.

    Ja sam se rodio posle očevog odlaska u rat. Petao je bio teži od mene. Onda je naglo omršaveo.

    Sa petlom nas je bilo sedmoro. Majci je bilo teško da hrani tolika usta. Mučila se, dovijala nekako. Petao se tada osamostalio, lutao je okolo, snalazio se za hranu. Živ je dočekao kraj rata.

    Vojska se vraćala kući. Neko je majci dojavio da tog dana treba da stigne i njen muž. Starija braća su dežurala na kapiji. Majka je spremala ručak. A kad su braća uglas uzviknula: “Evo ga, ide!”, otpasala je pregaču i sa mnom u naručju izašla na kapiju. Uz našu strmu ulicu, umornim korakom, išao je visoki brkajlija. Majka me spustila i suznih očiju rekla:

    “Idi, sretni oca.”

    Ja sam oklevao. Nisam znao šta je to otac.

    “To je čika”, rekao sam kad se mršavi čovek sagnuo da me poljubi.

    U kući, na stolu, pušila se supa. Otac je seo i nasuo pun tanjir. Kusao je polako i preko zalogaja razgovarao sa nama. S lica mu je čileo umor. Bio je raspoložen i, mimo običaja, govorljiv. Pošto je pojeo supu, majka je iznela tepsiju u kojoj se rudelo zapečeno pile; uvis su štrčali mršavi bataci.

    Otac je prestao da žvaće tek zagriženu pogaču i upitno pogledao majku.

    “Morala sam Mateja. Rat je sve pojeo. Ništa drugo nisam imala”, prošaputala je majka i, onako sitna, još više se smanjila na stolici.

    Otac je odgurnuo tanjir, ustao od stola i, najednom snevoljen, izašao u dvorište.