Na jednom književnom sajtu/forumu pronašao sam priču izvesnoga Markolina.Budući da pominje Kragujevac, verovatno u njemu i živi? (Sad: on pominje i Japan, ali u njemu, verovatno, ne živi.)
Naravno dok sami ne pročitate o čemu se u Markolinovoj priči radi, ništa Vam neće biti jasno.
Možda se zabavite za ove, praznične dane?!
Markolino: 1 kg trešanja i 1gram gradskog zelenila
Ove godine indigo deca su zavladala svetom. Njihov zadatak je da rolaju šitove. Vole da skaču sa zgrada kad im ne ide jer misle da je to kul. Moj grad je postao ljubičast od zelene stvarčice. Vidi se jasno i ja kažem:
- Ljubičast je indigo, brate!
Moj ljubičasti brat, po indigu, gurnu me sa krova zgrade na kojem obavljamo zadatak naše dominantne rase. Zveknuo sam o betončinu i probio na drugu stranu planete. Našao sam se u Japanu. Proleće je i tamo ljubičasto, ali od trešanja.
Njihovom narodu poručujem da je u Kragujevcu super. Objasniše da i oni žele ovo što šalje u drugu dimenziju, to jest stvarnost. Izgleda da ću jedini preživeti kataklizmu.
Ostalo mi pola šita. Razočarani su. Kasnim na autobus. Pošto se lako prepoznajemo po buljavim očima, pronađoh indigo buljavog Japanca (od muke je poprimio facu Avatara).
Pomogao mi je oko rolanja šita, jer smo pomislili da ćemo se vratiti u Srbiju isto kao što sam došao. Kao što znate, u Japanu grade full puteve. Skočili smo sa najviše zgrade u Saporu, ali nismo uspeli da probijemo asfalt. Nabrali smo trešnje i krenuli peške. Kada stignemo, stigli smo. Uz put sam ga učio našim običajima jer želim da se uklopi u kolotečinu turbo folka. Kuckali smo po tastauri virtualnog lap-topa (ne sećam se da li je bio Sabanjasar ili njemu slicno nesto), ali uz njegovu frulicu to je zvucalo stvarno graciozno. Vanvremenski.
Ako nas neko vidi, neka nas pokupi kolima. Plaćamo u japanskim jenima.
- Ljubičast je indigo, brate!
Moj ljubičasti brat, po indigu, gurnu me sa krova zgrade na kojem obavljamo zadatak naše dominantne rase. Zveknuo sam o betončinu i probio na drugu stranu planete. Našao sam se u Japanu. Proleće je i tamo ljubičasto, ali od trešanja.
Njihovom narodu poručujem da je u Kragujevcu super. Objasniše da i oni žele ovo što šalje u drugu dimenziju, to jest stvarnost. Izgleda da ću jedini preživeti kataklizmu.
Ostalo mi pola šita. Razočarani su. Kasnim na autobus. Pošto se lako prepoznajemo po buljavim očima, pronađoh indigo buljavog Japanca (od muke je poprimio facu Avatara).
Pomogao mi je oko rolanja šita, jer smo pomislili da ćemo se vratiti u Srbiju isto kao što sam došao. Kao što znate, u Japanu grade full puteve. Skočili smo sa najviše zgrade u Saporu, ali nismo uspeli da probijemo asfalt. Nabrali smo trešnje i krenuli peške. Kada stignemo, stigli smo. Uz put sam ga učio našim običajima jer želim da se uklopi u kolotečinu turbo folka. Kuckali smo po tastauri virtualnog lap-topa (ne sećam se da li je bio Sabanjasar ili njemu slicno nesto), ali uz njegovu frulicu to je zvucalo stvarno graciozno. Vanvremenski.
Ako nas neko vidi, neka nas pokupi kolima. Plaćamo u japanskim jenima.
Нема коментара:
Постави коментар