Zarija D. Vukićević (1899- 1978) - rođen je 4. jula 1899. god. u Valjevu, ali je za Kragujevac vezan od najranijeg detinjstva. U njemu se školovao, iz njega je sa Šumadijskom divizijom, kao dobrovoljac, krenuo na put preko Albanije i dospeo na Krf, odakle je sa grupom srpskih đaka krenuo na školovanje u Francusku, a potom i u Englesku. Od 1924. do 1933. profesor je Muške gimnazije u Kragujevcu.
Posle penzionisanja živi u Opatiji, gde i umire 1978. godine.
Literarnim radom se bavi još od gimnazijskih dana. Za života je objavio dve zbirke pripovedaka: Kad sudbina flertuje (1932) i Na životnim krivinama (1936). Nakon Drugog svetskog rata, Zarija D. Vukićević svoje pripovetke objavljuje u “Politici”, “Našoj stvarnosti”, “Ježu”, “Kalendaru ježa”, ali knjige (izgleda) nije mogao da štampa. Bez obzira na to, on uporno piše. Iz bogate rukopisne zaostavštine (preko četiri i po hiljada stranica) Narodna biblioteka “Vuk Karadžić” je 2002. godine objavila knjigu pripovedaka Anglo-saksonski medaljon. Značajan je i njegov prevodilački rad.
Posle penzionisanja živi u Opatiji, gde i umire 1978. godine.
Literarnim radom se bavi još od gimnazijskih dana. Za života je objavio dve zbirke pripovedaka: Kad sudbina flertuje (1932) i Na životnim krivinama (1936). Nakon Drugog svetskog rata, Zarija D. Vukićević svoje pripovetke objavljuje u “Politici”, “Našoj stvarnosti”, “Ježu”, “Kalendaru ježa”, ali knjige (izgleda) nije mogao da štampa. Bez obzira na to, on uporno piše. Iz bogate rukopisne zaostavštine (preko četiri i po hiljada stranica) Narodna biblioteka “Vuk Karadžić” je 2002. godine objavila knjigu pripovedaka Anglo-saksonski medaljon. Značajan je i njegov prevodilački rad.
Zarija D. Vukićević: Poslovno srce gospođe Nade
Gospodin Pera Krznić, šef knjigovodstva Sigurne banke u našoj palanci, proveo je svojih četrdeset nemirnih proleća u prilično čednome životu. Sve iz straha pred uzvišenom tajnom ljubavi žena, i iz nedostatka onog srčanog pogleda koji dopire do najskrivenijih kutova ženine duše, i radoznalo je privlači čoveku. Gospodin Pera je bio bojažljiv čovek, u kome nije bilo one prefinjene drskosti, bez koje je nemoguće računati na srce današnje žene. Zato je ostao stari bećar sa mladim srcem.
Ali u četrdeset i prvoj godini, kada je već zamišljao da se njegov život pretvara u lepu jesen, gospodin Pera se iznenada zaljubi, svim skrivenim žarom svoje prošlosti, u lepu daktilografkinju Zozu, koja je imala plave oči i crnu kosu. Ta ljubav je brzo pretvorila njegovu banku u najpoetičniji zemaljski raj, a pisaću mašinu mlade Zoze u najčedniju muziku koju je on ikada slušao. Pod vrelim dahom te prve svoje ljubavi, gospodin Pera je hrabro zaobilazio oko grube istine svoje savesti, da njega i Zozu razdvajaju samo dvadeset godina, razlika koja u braku znači siguran brodolom.
Bodrio se neumorno, obmanjivao i zavaravao, i najzad rešio da se ženi lepom Zozom.
A ta srećna budućnost pojavila se kao prvo izdanje u ličnosti gospodina Pere. On je sam došao da od gospođe Nade zaprosi ruku mlade Zoze. Iznenada, ne obaveštavajući nikoga.
- Gospođo, ja sam Pera Krznić, knjigovođa u banci i šef Vaše Zoze. Možda Vam je ona štogod govorila.
- Kako da ne, gospodine Krzniću. Zoza mi je često o Vama govorila, i hvalila se kako ste ljubazni prema njoj. Meni je milo da se upoznam sa Vama.
- Draga gospođo, produži gospodin Pera, malo raskravljen i dirnut ovim prijatnim dočekom, vidite, ja sam došao do Vas jednim važnim poslom. Pre svega želim iskreno sa Vama da razgovaram, pa ako se sporazumemo dobro, ako ne, ostaćemo opet dobri prijatelji.
- Ja Vam stojim na usluzi, gospodine Krzniću, i biće mi neobično milo ako mogu što da učinim za vas, reče gospođa Nada po malo zbunjena, ne znajući šta želi gospodina Pera.
- Tiče se vaše kćeri, gospođo, opet uze reč gospodin Pera, i njene sreće. Vidite, ja sam posmatrao Vašu Zozu na radu u banci, i za ovo kratko vreme mogao sam da uvidim da je to besprekorna devojka u svakom pogledu. Vi znate kakav je današnji svet. Vi ste još mlada udovica bez muža, a Zoza je vrlo lepa, bez oca i zaštite. Ja ne mogu da krijem od Vas da mi se Zoza nedobično sviđa, i da mi njena sreća leži na srcu. Zato sam došao do Vas da tražim ruku Vaše Zoze.
Gospođi Nadi se okrenu sve pred očima. Ni u snu nije mogla pomisliti da uda svoje mlado dete za čoveka koji bi joj mogao biti otac. Ona se opirala mnogo iz sasvim pojmljivih razloga. Govorila je kako joj je milo što joj je gospodin Pera učinio tu čast, ali joj je žao što ne može da udaje Zozu, koja je još tako mlada. A zatim, misleći da će time najpre odvratiti gospodina Peru, ona izjavi da su oni potpuno siromašni, i da nema za sada novaca da spremi Zozu za brak. Ali gospodin Pera je bio neumoran. On je uveravao gospođu Nadu, pored ostaloga, da ima u banci oko sto dvadeset hiljada dinara ušteđenog novca, i da on misli da podnese sve troškove oko spreme mlade Zoze, i nameštanje njihovog budućeg gnezda. Naravno, posle ovoga, srce gospođe Nade nije moglo da se opire dalje. Počelo je da se raskravljuje u radosnim suzama i simpatiji za gospodina Peru.
Tako je, na opšte iznenađenje svih smrtnih, objavljena veridba između lepe i mlade daktilografkinje Zoze i šefa knjigovodstva gospodina Pere. U isto vreme, uložna knjižica gospodina Pere počela je osetno da mršavi oko spreme mlade Zoze. Imalo se posla po ceo dan. S jedne strane bazari, katalozi, radnje, veš, darovi, a s druge čestitanja koja su često presedala pakosnim primedbama, osmesima, i raznoraznim prijateljskim čuđenjima, sve u znaku svadbenog spremanja i iskrenog saosećanja radosti. Gospođa Nada je hrabro izdržavala sve.
A gospodin Pera kao da je bio u sedmom nebu. Nije mogao da veruje svojim rođenim očima. Ponekiput se plašio ovako velike sreće. Kada bi uspeli, od posla i sveta, da odu u bioskop, on bi u mraku držao ruku Zozinu i topio se od miline. A u kući gospođe Nade, posle večere uz kavu i cigare, u tihom porodičnom krugu tašte i verenice, on bi sanjario i zamišljao onaj srećni dan, kada se oko njegovih nogu bude vrzmao mali Perica, i uz veseo dečji kikot bude čupao tatine brkove. Dok bi on, gospodin Pera, tada direktor banke, diskretno zadržavao svoj pogled na lepoj Zozi, izvoru svih njegovih radosti...
Zoza je, međutim, bila često snuždena. Sve se ovo događalo protiv volje njenog srca. Katkada, kad je niko ne vidi, ona bi dugo plakala, i krupne bistre suze slivale bi se niz njenu nemirnu dušu, kao srebrni mesečevi zraci na zrela žita...
- Draga gospođo, stajalo je u tom pismu, kao dobronamerni prijatelji Vašeg pokojnog muža i Vas, smatramo za svetu dužnost da Vas obavestimo, da činite jedan težak zločin što udajete Vašu mladu kćer za gospodina Peru. Velika razlika, koja postoji u godinama između njih dvoje, možda i ne bi bila od težih posledica kada bi gospodin Pera bio čovek na svom mestu. Jeste li se Vi kadgod pitali zašto se gospodin Pera nije oženio do svoje četrdeset i prve godine? Zar Vi ozbiljno mislite da je gospodin Pera sposoban za brak? Spasite svoje dete za vremena, ako mu želite dobra. Ne upropašćujte jedno mlado, zdravo telo. To Vas mole Vaši dobronamerni prijatelji.
Gospođa Nada je bila kao gromom poražena. Sve se u njoj bunilo sa besprimernim besom i ogorčenjem. Zamišljala je najstrašnije stvari i s teškom mukom je zadržavala suze u očima.
Samo mi je još to trebalo, huktala je u sebi, sva drhteći od ljutine. Zozi ne smem ništa reći o ovome. Bezobraznik jedan; hoće tako mladu devojku za ženu! Kad je nesposoban za brak, što se uopšte ženi?! Ama, još od prvog časa meni se nije svidela ova veridba. A ovoliki troškovi do sada, skandal, bruka. Oh! Bože, Bože moj...
Nemirna duša gospođe Nade preživljavala je teške trenutke. Doduše, ona se poverljivo raspitivala o svemu, na razne načine, kod raznih prijatelja, ali su odgovori bili uvek toliko nejasni i protivurečni, da je jadna gospođa Nada bila na kraju još dalje od istine nego li u početku. Još više se uplašila kada je doznala da gospodin Pera uopšte nije ni imao prijateljicu, jer je smatrala to kao dokaz nesposobnosti gospodina Pere, kao što se tvrdilo u anonimnom pismu. A prisni drugovi gospodina Pere uvek bi se zagonetno smeškali, kada bi gospođa Nada diskretno raspitivala o ljubavnoj prošlosti svoga budućeg zeta. Mlada udovica je kiptela od besa, neizvesnosti i straha. ^esto puta njoj bi pripadala muka kada bi ugledala gospodina Peru. Najviše je volela da raskine ovu verudbu pa da čeka bolje dane. Ali zar je mogla reći razlog zašto raskida veridbu? Ne, natrag se nije moglo. Jer zamislite i sami... Prijatelji kao prijatelji... Sačuvaj Bože!..
A gospodin Pera je uvek bio vedar i raspoložen, On nije ni slutio u kakvoj se sumnji i strahu nalazi njegova tašta. Kao i cela stvar njegovog braka. On je zaista pokazivao prema Zozi neograničeno obožavanje, a taštine nervozne ispade prihvatao kao prirodne i neminovne izraze majčine brige da svoje dete što bolje udomi. Samo mu je katkada bilo žao što Zoza ne pokazuje više intimnosti prema njemu, što ga nežnije ne voli, nego se nekako tuđi od njega, kao da mu neće uskoro postati žena. Tumačio je to kao preteranu skromnost i čednost prve mladosti, i topio se od nekog milja pri pomisli na onaj svečani trenutak novog, bračnog života.
- Vi ste trebali da me obavestite o svemu pre no što ste rešili da zatražite ruku moje Zoze, i da se ne ženite ako niste za brak.
- O čemu da Vas obavestim, gospođo, branio se gospodin Pera, i šta Vi mislite pod tim da nisam trebao da se ženim, ako nisam za brak?
- Kako šta mislim, poče zbunjeno gospođa Nada, koju ljutina poče da obuzima zbog drskosti gospodina Pere, i nemogućnosti da mu otvoreno prizna u čemu je stvar. - Ja sam doznala da Vi niste za brak i to je sve.
- Ama, ko Vam je kazao da ja nisam za brak, diže glas gospodin Pera, kažite, molim Vas, ko Vam je to kazao?
- Nije mi niko kazao, već su mi prijatelji napisali jedno pismo, u kome me preklinju da ne dajem svoje dete za Vas, jer Vi niste za brak, i niste čovek na svome mestu. To nije lepo od Vas, gospodine Pero, da tako postupate sa jednom sirotom ženom, i da joj upropašćujete njeno jedino dete, poslednju utehu njenoga života.
Suze grunuše na oči gospođe Nade. Ona više nije mogla da zadrži svoju nervozu i da ublaži svoje nespokojstvo. Kroz bolne jecaje i drhtaje, koji su je spopali kao nervni napadi, dok je gospodin Pera preklinjao da se smiri, držeći je za obe ruke, ona je mucala:
- Ostavite me, molim Vas, ostavite.
- Pa dajte mi bar pismo da pročitam, uzviknu gospodin Pera, uvređen, razočaran. Da vidim ko se to usudio da me tako kleveta, i da mi takve stvari podmeće! Dajte mi, molim Vas, pismo...
Gospođa Nada dođe slomljeno do jednog ormana za veš, i iz jedne fijoke, ispod nekoliko njenih, čistih i lepo ispeglanih košulja, izvuče jedno pismo, koje predade gospodinu Peri bez ijednog pogleda, sa okrenutom glavom, i suznim očima. I oseti kako joj nov talas naiđe na oči i jecajući još očajnije baci se na krevet. Gospodin Pera brzo izvuče pismo iz koverta, i sa neopisanom radoznalošću poče da guta redove, čudeći se ovako nečuvenoj drskosti dobronamernih prijatelja. Kada je pročitao celo pismo, on se zamisli za jedan trenutak, zatim priđe nervozno gospođi Nadi, i preklinjućim glasom reče:
- Zar Vi verujete u ovo?
- Verujem dabome, jer su to moji i moga pokojnoga muža prijatelji, koji su me iskreno o tome obavestili.
- Ali, gospođo Nado, ja Vas uveravam...
- Nemate šta Vi mene da uveravate...
- Ama nije tako kao što ovde piše...
- Nego kako je...
Ovde gospodin Pera ne znade šta dalje da kaže. Zbuni se, ušeprtlja, preblede, a razjareni ponos pretvori ga u borbenog čoveka, koji se rešio da dobije pobedu po svaku cenu. Sa neverovatnom brzinom i vatrom počeo je da objašnjava ceo svoj život, da uverava, razuverava i dokazuje. Objašnjavao je, objašnjavao... objašnjavao. Ali je stalno, uprkos svemu, osećao, osećao sa potpunom tačnošću, da sve to nije dovoljno, jer je stalno blistala neka izrazita sumnja i neverica u zagrejanim i mutnim očima gospođe Nade. A kada je već iscrpeo sve razloge i dokaze, i prestao da govori, ni sam ne znajući kako, čudotvorno, on je čvrsto držao u svome naručju toplu i mladu udovicu, koja se nije branila, već je sa žarom starozavetnih legendi prinosila sebe na žrtvu, bolnu žrtvu koja iziskuje dokaz bez milosti...
- - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - -
U ponoć, kroz gluvu palanku pod teškim snom, gospodin Pera je otišao. Teturao se kao u kakvom pijanstvu, i činilo mu se da sanja, i lebdi nad nekom provalijom, iz čije zagonetne dubine oseća da ga nešto neodoljivo i toplo privlači i pomućuje svest...
A gospođa Nada, umorna, sa poluzatvorenim kapcima, ispod kojih su se razlile senke uzburkane krvi i ostvarene čežnje, smeškala se zadovoljno što su se dobronamerni prijatelji prevarili...
- Šta mu je trebala ta ženidba, kad je već četrdeset godina proveo kao bećar, mirno i tiho, bez bruke i skandala! Matori lisac, umeo da izabere baš najlepše devojče u palanci!
Ali oba tabora su se slagala u jednoj čudnovatoj i neobjašnjivoj stvari. Osuđivali su svi gospođu Nadu što potpuno ne raskine sa gospodinom Perom, i ne prestane da ga prima u kuću.
- Zašto da ima toliko srca prema čoveku koji ju je toliko obrukao, i toliko muke joj zadao? Što jedanput ne raščisti potpuno stvar sa njim?...
- More, ljudi nije to lako, govorio bi gospodin Mika, ekspert za sve stvari, vi znate da je gospodin Pera grdne pare potrošio za spremu, a sad možda traži pare natrag, a ne spremu. Bog sveti zna kako će gospođa Nada i gospodin Pera regulisati tu stvar.
I opet se palanka grohotom nasmejala gospodinu Peri sa ženskom spremom. Padale su šale kakve se nikad nisu mogle zamisliti. Pa ipak, palanka nije bila dovoljno promućurna da objasni jednu neobjašnjivu stvar. Gospodin Pera je uprkos svemu bio vedar i raspoložen kao nikada ranije u svom životu. On nije izgledao ni malo utučen, neraspoložen, očajan, nesrećan. Ni malo podložan uticaju svih tih prepričavanja, koja su trebala po mišljenju sveta, da ga oteraju u mišju rupu, u večiti mrak stradanja. Naprotiv, on se sijao kao sunce, a izgledao je snažan kao nađubrena zemlja. Na licu mu je sijala neka sreća, koja je dovodila u zabunu sve sem - gospođe Nade.
Jer gospođa Nada je bila jedina koja nije mogla da se smeje gospodinu Peri, pošto je samo ona osetila svu laž javnog mišljenja, neistinitost tvrđenja dobronamernih prijatelja, i svu svežinu čednog života gospodina Pere. Desilo se nešto nepredviđeno, što je moralo da dovede do raskida veridbe sa Zozom. Ali to nepredviđeno spojilo je istovremeno gospođu Nadu i gospodina Peru i posle raskida, jer se gospođa Nada plašila da je ne ostavi gospodin Pera u prvom trenutku razočarenja, i ne zatraži da mu se svi troškovi nadoknade, što je bilo nemoguće. Vešto, instinktom žene, poslovnim srcem, ona je zadržala gospodina Peru, i produžila da izliva nežnosti svoga plemenitog srca na jake slabosti gospodina Pere. Tako su se združile lepe jeseni u zrelom previranju mlade krvi, u blagom zasenku i hladu, da se nadoknade sve žrtve podnete radi onih velikih ideala, koji se vremenom istope u lepotu i čar svakodnevnog bivanja i preživljavanja...
A Zoza, Zoza je bila presrećna...
Ali u četrdeset i prvoj godini, kada je već zamišljao da se njegov život pretvara u lepu jesen, gospodin Pera se iznenada zaljubi, svim skrivenim žarom svoje prošlosti, u lepu daktilografkinju Zozu, koja je imala plave oči i crnu kosu. Ta ljubav je brzo pretvorila njegovu banku u najpoetičniji zemaljski raj, a pisaću mašinu mlade Zoze u najčedniju muziku koju je on ikada slušao. Pod vrelim dahom te prve svoje ljubavi, gospodin Pera je hrabro zaobilazio oko grube istine svoje savesti, da njega i Zozu razdvajaju samo dvadeset godina, razlika koja u braku znači siguran brodolom.
Bodrio se neumorno, obmanjivao i zavaravao, i najzad rešio da se ženi lepom Zozom.
*
Zoza je bila kći gospođe Nade, ratne udovice. Kao i mnogim ženama i gospođi Nadi je rat opustošio bračno ognjište, i ostavio je u najlepšim godinama bez muža, da sa skromnim prihodima, i Zozom na vratu, provodi isposnički svoje zrele dane. Želela je potajno da se preuda, ali tek pošto udomi Zozu. Bila je srećna i presrećna kad je Zoza dobila službu, i kad joj je donela svoju prvu platu, malu u novcu ali beskrajnu u željama. U maminom oku zablistala je suza radosnica, a u srcu mlade Zoze rodila se prva nada na srećnu budućnost.A ta srećna budućnost pojavila se kao prvo izdanje u ličnosti gospodina Pere. On je sam došao da od gospođe Nade zaprosi ruku mlade Zoze. Iznenada, ne obaveštavajući nikoga.
- Gospođo, ja sam Pera Krznić, knjigovođa u banci i šef Vaše Zoze. Možda Vam je ona štogod govorila.
- Kako da ne, gospodine Krzniću. Zoza mi je često o Vama govorila, i hvalila se kako ste ljubazni prema njoj. Meni je milo da se upoznam sa Vama.
- Draga gospođo, produži gospodin Pera, malo raskravljen i dirnut ovim prijatnim dočekom, vidite, ja sam došao do Vas jednim važnim poslom. Pre svega želim iskreno sa Vama da razgovaram, pa ako se sporazumemo dobro, ako ne, ostaćemo opet dobri prijatelji.
- Ja Vam stojim na usluzi, gospodine Krzniću, i biće mi neobično milo ako mogu što da učinim za vas, reče gospođa Nada po malo zbunjena, ne znajući šta želi gospodina Pera.
- Tiče se vaše kćeri, gospođo, opet uze reč gospodin Pera, i njene sreće. Vidite, ja sam posmatrao Vašu Zozu na radu u banci, i za ovo kratko vreme mogao sam da uvidim da je to besprekorna devojka u svakom pogledu. Vi znate kakav je današnji svet. Vi ste još mlada udovica bez muža, a Zoza je vrlo lepa, bez oca i zaštite. Ja ne mogu da krijem od Vas da mi se Zoza nedobično sviđa, i da mi njena sreća leži na srcu. Zato sam došao do Vas da tražim ruku Vaše Zoze.
Gospođi Nadi se okrenu sve pred očima. Ni u snu nije mogla pomisliti da uda svoje mlado dete za čoveka koji bi joj mogao biti otac. Ona se opirala mnogo iz sasvim pojmljivih razloga. Govorila je kako joj je milo što joj je gospodin Pera učinio tu čast, ali joj je žao što ne može da udaje Zozu, koja je još tako mlada. A zatim, misleći da će time najpre odvratiti gospodina Peru, ona izjavi da su oni potpuno siromašni, i da nema za sada novaca da spremi Zozu za brak. Ali gospodin Pera je bio neumoran. On je uveravao gospođu Nadu, pored ostaloga, da ima u banci oko sto dvadeset hiljada dinara ušteđenog novca, i da on misli da podnese sve troškove oko spreme mlade Zoze, i nameštanje njihovog budućeg gnezda. Naravno, posle ovoga, srce gospođe Nade nije moglo da se opire dalje. Počelo je da se raskravljuje u radosnim suzama i simpatiji za gospodina Peru.
Tako je, na opšte iznenađenje svih smrtnih, objavljena veridba između lepe i mlade daktilografkinje Zoze i šefa knjigovodstva gospodina Pere. U isto vreme, uložna knjižica gospodina Pere počela je osetno da mršavi oko spreme mlade Zoze. Imalo se posla po ceo dan. S jedne strane bazari, katalozi, radnje, veš, darovi, a s druge čestitanja koja su često presedala pakosnim primedbama, osmesima, i raznoraznim prijateljskim čuđenjima, sve u znaku svadbenog spremanja i iskrenog saosećanja radosti. Gospođa Nada je hrabro izdržavala sve.
A gospodin Pera kao da je bio u sedmom nebu. Nije mogao da veruje svojim rođenim očima. Ponekiput se plašio ovako velike sreće. Kada bi uspeli, od posla i sveta, da odu u bioskop, on bi u mraku držao ruku Zozinu i topio se od miline. A u kući gospođe Nade, posle večere uz kavu i cigare, u tihom porodičnom krugu tašte i verenice, on bi sanjario i zamišljao onaj srećni dan, kada se oko njegovih nogu bude vrzmao mali Perica, i uz veseo dečji kikot bude čupao tatine brkove. Dok bi on, gospodin Pera, tada direktor banke, diskretno zadržavao svoj pogled na lepoj Zozi, izvoru svih njegovih radosti...
Zoza je, međutim, bila često snuždena. Sve se ovo događalo protiv volje njenog srca. Katkada, kad je niko ne vidi, ona bi dugo plakala, i krupne bistre suze slivale bi se niz njenu nemirnu dušu, kao srebrni mesečevi zraci na zrela žita...
*
Ali jednoga dana, usred najživljeg spremanja, stvari uzeše sasvim neočekivan obrt. Gospođa Nada, koja je već bila klonula od silnog posla, dobi jedno anonimno pismo, otkucano na pisaćoj mašini, nejasno, čudnovato, nečuveno.- Draga gospođo, stajalo je u tom pismu, kao dobronamerni prijatelji Vašeg pokojnog muža i Vas, smatramo za svetu dužnost da Vas obavestimo, da činite jedan težak zločin što udajete Vašu mladu kćer za gospodina Peru. Velika razlika, koja postoji u godinama između njih dvoje, možda i ne bi bila od težih posledica kada bi gospodin Pera bio čovek na svom mestu. Jeste li se Vi kadgod pitali zašto se gospodin Pera nije oženio do svoje četrdeset i prve godine? Zar Vi ozbiljno mislite da je gospodin Pera sposoban za brak? Spasite svoje dete za vremena, ako mu želite dobra. Ne upropašćujte jedno mlado, zdravo telo. To Vas mole Vaši dobronamerni prijatelji.
Gospođa Nada je bila kao gromom poražena. Sve se u njoj bunilo sa besprimernim besom i ogorčenjem. Zamišljala je najstrašnije stvari i s teškom mukom je zadržavala suze u očima.
Samo mi je još to trebalo, huktala je u sebi, sva drhteći od ljutine. Zozi ne smem ništa reći o ovome. Bezobraznik jedan; hoće tako mladu devojku za ženu! Kad je nesposoban za brak, što se uopšte ženi?! Ama, još od prvog časa meni se nije svidela ova veridba. A ovoliki troškovi do sada, skandal, bruka. Oh! Bože, Bože moj...
Nemirna duša gospođe Nade preživljavala je teške trenutke. Doduše, ona se poverljivo raspitivala o svemu, na razne načine, kod raznih prijatelja, ali su odgovori bili uvek toliko nejasni i protivurečni, da je jadna gospođa Nada bila na kraju još dalje od istine nego li u početku. Još više se uplašila kada je doznala da gospodin Pera uopšte nije ni imao prijateljicu, jer je smatrala to kao dokaz nesposobnosti gospodina Pere, kao što se tvrdilo u anonimnom pismu. A prisni drugovi gospodina Pere uvek bi se zagonetno smeškali, kada bi gospođa Nada diskretno raspitivala o ljubavnoj prošlosti svoga budućeg zeta. Mlada udovica je kiptela od besa, neizvesnosti i straha. ^esto puta njoj bi pripadala muka kada bi ugledala gospodina Peru. Najviše je volela da raskine ovu verudbu pa da čeka bolje dane. Ali zar je mogla reći razlog zašto raskida veridbu? Ne, natrag se nije moglo. Jer zamislite i sami... Prijatelji kao prijatelji... Sačuvaj Bože!..
A gospodin Pera je uvek bio vedar i raspoložen, On nije ni slutio u kakvoj se sumnji i strahu nalazi njegova tašta. Kao i cela stvar njegovog braka. On je zaista pokazivao prema Zozi neograničeno obožavanje, a taštine nervozne ispade prihvatao kao prirodne i neminovne izraze majčine brige da svoje dete što bolje udomi. Samo mu je katkada bilo žao što Zoza ne pokazuje više intimnosti prema njemu, što ga nežnije ne voli, nego se nekako tuđi od njega, kao da mu neće uskoro postati žena. Tumačio je to kao preteranu skromnost i čednost prve mladosti, i topio se od nekog milja pri pomisli na onaj svečani trenutak novog, bračnog života.
*
Jedne blage zimske večeri, dok je Zoza bila u gostima kod neke tetke, gospođa Nada, koja je o svemu nadugo i naširoko razmišljala, nije mogla više da izdrži, već je pozvala gospodina Peru, i uzrujana kao u groznici, počela da mu prebacuje:- Vi ste trebali da me obavestite o svemu pre no što ste rešili da zatražite ruku moje Zoze, i da se ne ženite ako niste za brak.
- O čemu da Vas obavestim, gospođo, branio se gospodin Pera, i šta Vi mislite pod tim da nisam trebao da se ženim, ako nisam za brak?
- Kako šta mislim, poče zbunjeno gospođa Nada, koju ljutina poče da obuzima zbog drskosti gospodina Pere, i nemogućnosti da mu otvoreno prizna u čemu je stvar. - Ja sam doznala da Vi niste za brak i to je sve.
- Ama, ko Vam je kazao da ja nisam za brak, diže glas gospodin Pera, kažite, molim Vas, ko Vam je to kazao?
- Nije mi niko kazao, već su mi prijatelji napisali jedno pismo, u kome me preklinju da ne dajem svoje dete za Vas, jer Vi niste za brak, i niste čovek na svome mestu. To nije lepo od Vas, gospodine Pero, da tako postupate sa jednom sirotom ženom, i da joj upropašćujete njeno jedino dete, poslednju utehu njenoga života.
Suze grunuše na oči gospođe Nade. Ona više nije mogla da zadrži svoju nervozu i da ublaži svoje nespokojstvo. Kroz bolne jecaje i drhtaje, koji su je spopali kao nervni napadi, dok je gospodin Pera preklinjao da se smiri, držeći je za obe ruke, ona je mucala:
- Ostavite me, molim Vas, ostavite.
- Pa dajte mi bar pismo da pročitam, uzviknu gospodin Pera, uvređen, razočaran. Da vidim ko se to usudio da me tako kleveta, i da mi takve stvari podmeće! Dajte mi, molim Vas, pismo...
Gospođa Nada dođe slomljeno do jednog ormana za veš, i iz jedne fijoke, ispod nekoliko njenih, čistih i lepo ispeglanih košulja, izvuče jedno pismo, koje predade gospodinu Peri bez ijednog pogleda, sa okrenutom glavom, i suznim očima. I oseti kako joj nov talas naiđe na oči i jecajući još očajnije baci se na krevet. Gospodin Pera brzo izvuče pismo iz koverta, i sa neopisanom radoznalošću poče da guta redove, čudeći se ovako nečuvenoj drskosti dobronamernih prijatelja. Kada je pročitao celo pismo, on se zamisli za jedan trenutak, zatim priđe nervozno gospođi Nadi, i preklinjućim glasom reče:
- Zar Vi verujete u ovo?
- Verujem dabome, jer su to moji i moga pokojnoga muža prijatelji, koji su me iskreno o tome obavestili.
- Ali, gospođo Nado, ja Vas uveravam...
- Nemate šta Vi mene da uveravate...
- Ama nije tako kao što ovde piše...
- Nego kako je...
Ovde gospodin Pera ne znade šta dalje da kaže. Zbuni se, ušeprtlja, preblede, a razjareni ponos pretvori ga u borbenog čoveka, koji se rešio da dobije pobedu po svaku cenu. Sa neverovatnom brzinom i vatrom počeo je da objašnjava ceo svoj život, da uverava, razuverava i dokazuje. Objašnjavao je, objašnjavao... objašnjavao. Ali je stalno, uprkos svemu, osećao, osećao sa potpunom tačnošću, da sve to nije dovoljno, jer je stalno blistala neka izrazita sumnja i neverica u zagrejanim i mutnim očima gospođe Nade. A kada je već iscrpeo sve razloge i dokaze, i prestao da govori, ni sam ne znajući kako, čudotvorno, on je čvrsto držao u svome naručju toplu i mladu udovicu, koja se nije branila, već je sa žarom starozavetnih legendi prinosila sebe na žrtvu, bolnu žrtvu koja iziskuje dokaz bez milosti...
- - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - -
U ponoć, kroz gluvu palanku pod teškim snom, gospodin Pera je otišao. Teturao se kao u kakvom pijanstvu, i činilo mu se da sanja, i lebdi nad nekom provalijom, iz čije zagonetne dubine oseća da ga nešto neodoljivo i toplo privlači i pomućuje svest...
A gospođa Nada, umorna, sa poluzatvorenim kapcima, ispod kojih su se razlile senke uzburkane krvi i ostvarene čežnje, smeškala se zadovoljno što su se dobronamerni prijatelji prevarili...
*
Iznenađenje nije bilo ništa manje, kada je nekoliko meseci docnije objavljeno, na još veće zaprepašćenje naše palanke, da se raskida veridba između mlade Zoze i gospodina Pere. Cela palanka se čudila, i neskriveno uživala u toj novosti. Prijatelji gospodina Pere, koji su dobronamerno hteli da odvrate gospodina Peru od takve vratolomne ženidbe, i napisali anonimno pismo gospođi Nadi, sada su isto tako dobronamerno izdali tajnu pisma za vreme jedne nesmotrene pijanke. Brzo kao zvuk ili svetlost, ta tajna je obišla sve domove, uvukla se pod sve krovove, male kavane, bašte i podrume, rasla i razvijala se u najneverovatnije mogućnosti. Izobilne priče, dosetke i šale, ukrašene, doterane, preuveličane, najviše na račun gospodina Pere, zabavljale su radoznalu palanačku publiku, i od nje stvorili dva tabora. Jedni su osuđivali gospođu Nadu, što nije otvarala oči, i vodila računa za koga udaje svoje dete, a drugi su sažaljevali gospodina Peru što se jadnik oduševljavao za stvari za koje nije sposoban.- Šta mu je trebala ta ženidba, kad je već četrdeset godina proveo kao bećar, mirno i tiho, bez bruke i skandala! Matori lisac, umeo da izabere baš najlepše devojče u palanci!
Ali oba tabora su se slagala u jednoj čudnovatoj i neobjašnjivoj stvari. Osuđivali su svi gospođu Nadu što potpuno ne raskine sa gospodinom Perom, i ne prestane da ga prima u kuću.
- Zašto da ima toliko srca prema čoveku koji ju je toliko obrukao, i toliko muke joj zadao? Što jedanput ne raščisti potpuno stvar sa njim?...
- More, ljudi nije to lako, govorio bi gospodin Mika, ekspert za sve stvari, vi znate da je gospodin Pera grdne pare potrošio za spremu, a sad možda traži pare natrag, a ne spremu. Bog sveti zna kako će gospođa Nada i gospodin Pera regulisati tu stvar.
I opet se palanka grohotom nasmejala gospodinu Peri sa ženskom spremom. Padale su šale kakve se nikad nisu mogle zamisliti. Pa ipak, palanka nije bila dovoljno promućurna da objasni jednu neobjašnjivu stvar. Gospodin Pera je uprkos svemu bio vedar i raspoložen kao nikada ranije u svom životu. On nije izgledao ni malo utučen, neraspoložen, očajan, nesrećan. Ni malo podložan uticaju svih tih prepričavanja, koja su trebala po mišljenju sveta, da ga oteraju u mišju rupu, u večiti mrak stradanja. Naprotiv, on se sijao kao sunce, a izgledao je snažan kao nađubrena zemlja. Na licu mu je sijala neka sreća, koja je dovodila u zabunu sve sem - gospođe Nade.
Jer gospođa Nada je bila jedina koja nije mogla da se smeje gospodinu Peri, pošto je samo ona osetila svu laž javnog mišljenja, neistinitost tvrđenja dobronamernih prijatelja, i svu svežinu čednog života gospodina Pere. Desilo se nešto nepredviđeno, što je moralo da dovede do raskida veridbe sa Zozom. Ali to nepredviđeno spojilo je istovremeno gospođu Nadu i gospodina Peru i posle raskida, jer se gospođa Nada plašila da je ne ostavi gospodin Pera u prvom trenutku razočarenja, i ne zatraži da mu se svi troškovi nadoknade, što je bilo nemoguće. Vešto, instinktom žene, poslovnim srcem, ona je zadržala gospodina Peru, i produžila da izliva nežnosti svoga plemenitog srca na jake slabosti gospodina Pere. Tako su se združile lepe jeseni u zrelom previranju mlade krvi, u blagom zasenku i hladu, da se nadoknade sve žrtve podnete radi onih velikih ideala, koji se vremenom istope u lepotu i čar svakodnevnog bivanja i preživljavanja...
A Zoza, Zoza je bila presrećna...
*
Bože, što je bilo smeja i loma pre neki dan! Naša palanka je jednodušno uživala u svadbi gospođe Nade i gospodina Pere. Svi smo se složili da se ništa bolje nije moglo dogoditi. U prvim kolima bili su mladenci, ozbiljni, sjajni. A zatim su se ređali dobronamerni prijatelji, neobično razdragani što im je gospodin Pera, na pijanci uoči same svadbe, zahvalio na anonimnom pismu, i otkrio celu tajnu. A u poslednjim, roditeljskim kolima, sijala je srećna Zoza, između tetke i nekog mladog oficira, za koga se već počelo da zucka da je to budući zet gospodina Pere.
Нема коментара:
Постави коментар