Sa srpskim visokoletačima osvojio najveća priznanja

KRAGUJEVAC -
Golubovi su njegova ljubav. Njih čuva već 44 godine i tvrdi da kada vam jednom perce uđe u nos, nikada ne izlazi odatle. Gradonačelnik Kragujevca Veroljub Stevanović strastveni je golubar i kaže da i danas, i pored svih obaveza, često ne može da spava zbog svojih ljubimaca. Misli o njima, brine, obilazi ih i noću... Tako je to kada si golubar, priča gradonačelnik.

Stevanović ima veliki golubarnik koji je naslonjen uz njegovu porodičnu kuću u naselju Stara radnička kolonija. U prizemlju je prvo jato. Kada se penjemo uz stepenice, dolazimo do kaveza gde su parovi. Tu je oko trideset uparenih golubova. Smešteni su u zasebne, drvene kaveze.
- Imao sam ujaka koji je živeo u varoši blizu Sombora. Kod njega sam prvi put video golubove, jer je on bio poznati golubar. Odatle sam, kao gimnazijalac, doneo svoja prva dva goluba - Buljavka i Limunku. To su bile ukrasne ptice. A ubrzo sam dobio na poklon još par komada, ali ptice koje nisu služile za ukras, nego one koje lete. Od tada sam počeo da gajim srpske visokoletače. Već početkom sedamdesetih godina sam imao svoje prvo takmičarsko jato. A to je umetnost. To je pravo čudo od ptica. Poranim u šest ujutro, pustim ih, a onda gledam u nebo satima... Osvojio sam sa njima mnogo nagrada - priča Stevanović.
Takmičenje golubova je specifičan sport. Kada polete, kako nam je objasnio gradonačelnik Kragujevca, treba da za sat vremena dostignu visinu od preko 1.000 metara. I tu treba da lete što duže. Golubari sa zemlje prate kako mašu krilima, kako se održavaju u vazduhu...
- Srpski visokoletač je jedan od najboljih svetskih golubova. On na visini od 1.000 metara može da provede i preko deset sati. Kada te ptice pustite ujutru, tek popodne, pred veče, počnu da se spuštaju i da vam se vraćaju. Te ptice su pravi sportisti. Oni su, za razliku od engleskih i pakistanskih golubova, koji takođe lete visoko, prepoznatljivi po tome što na glavi imaju „kapu”. Kada se čovek, kao što sam ja, zarazi od rane mladosti sa golubarstvom, to mu uđe u krv i to u njemu ostaje do kraja života. Pošto sam poslednjih godina u manjku sa slobodnim vremenom, jer se bavim politikom i često sam van kuće, o mojim golubovima često brinu prijatelji. Golubovi imaju najbolju hranu, lekove, vitamine, obavezno dobijaju i vakcine protiv raznih bolesti koje ih mogu napasti. A kada me spopadnu raznorazne muke i stresovi, ja dođem kod njih. Gledam ih, hranim, negujem. Pričam sa njima. Moj golubarnik me relaksira, napaja me energijom. I danas mogu satima da gledam u nebo, u svoje ptice. Ništa lepše od toga nema - kaže Stevanović.
Gradonačelnik kaže da je preko ovog hobija upoznao najbolje prijatelje.
- Ima nas raznih profesija. Ja sam mašinski inženjer, sada sam gradonačelnik, a golubari su i majstori, lekari, raznorazni ljudi. Kada se sretnemo, pričamo samo o pticama. To nam je tema. I to je dobro. Nema politike, nema drugih priča osim golubarstva. Evo, baš je prošle godine Duda Ivković, košarkaški trener koji je moj kolega - golubar, u ovom sportu sa srpskim visokoletačima postavio najbolji rezultat na svetu. On trenutno ima najbolje golubove u Srbiji, a možda i na planeti - tvrdi Stevanović.

(izvor -- BLIC)