Srpska tranzicija u Svračijoj jaruzi

Kragujevac – Svračija jaruga, blatnjava nizbrdica na obodu grada, slika je i prilika dometa srpske tranzicije, nevidljivi „podvodni tok” Kragujevca u kome je, ispod bleštavih reklama stranih korporacija i domaćih megamarketa, sve trulo do raspadanja.
U toj prigradskoj naseobini uglavnom su doseljenici sa Kosova i iz Sandžaka. Doselili su se sedamdesetih godina prošlog veka, s namerom da započnu novi život, s nadom u bolje sutra. Njihove kuće nemaju fasadu. Samo cigla, beton i čelična armatura, a mislili su – Kragujevac je veliki grad, tu je „Zastava”, posao, zarada, mogućnost...
U jednoj od takvih kuća, sa suprugom Radunom, živi i Stanoje Virijević, bivši radnik fabrike kože „Partizan”, čovek kome su teške kožarske mašine „šer” i „špalt” dobrano narušile zdravlje. Posle 40 godina i šest meseci rada u „mokrom pogonu”, onemoćali Stanoje bi samo da ode u penziju, ali...

– Ruke me bole, teško dišem... Ne mogu, brate, više. Što mi, bre, ne daju penziju, pa da idem... A krvavo sam je i pošteno zaradio. Nikad na posao nisam zakasnio, a svakog dana dizao sam na ruke po 15 i 20 tona kože „golice”. Mislio sam, zaradiću penziju kao i drugi, a kad sam otišao u fond, na šalteru mi rekli: „Ne vredi, Stanoje, dok ti ne uplate”.
Stanoje Virijević stekao je uslov za penziju avgusta 2008. godine, ali mu poslednje četiri godine niko nije uplaćivao staž. U fondu Penzijsko-invalidskog osiguranja zbog toga ne mogu da mu overe radnu knjižicu, a u fabrici nema kome da se obrati.
Osnovana davne 1835. godine, kožara „Partizan” potpuno je propala tokom poslednje četiri godine. I prethodnih desetak je tavorila, ali od kada je privatizovana, septembra 2004. godine, u fabrici ništa nije funkcionisalo. Sve što je moglo da se rastoči – rastočeno je, a vlasnici su se razbežali, kudgod koji. Iza njih su ostale zarđale mašine i memljivi zidovi, zarasli u paučinu.
Novi vlasnik, koji je, novembra prošle godine, akcije firme kupio na berzi po ceni jedne garsonjere (pet hektara zemlje i dve hiljade „kvadrata” pokrivenih hala za nešto više od 30. 000 evra), izgleda, nema nameru da se „bakće” sa starim dugovima. A, oni nisu mali –- gotovo 240 miliona dinara neisplaćenih plata i doprinosa za 130 radnika.
– Pitao sam ga: „Pomagaj, brate, ne mogu u penziju dok mi ne uplatiš”. Tebi će, Stanoje, biti uplaćeno, ti si u najtežoj situaciji, više puta mi je to rekao, ali ništa. Kako i od čega da živim. Za struju dugujem 30.000 dinara, hoće da mi seku, porez ne mogu da platim, nemam s čim da se lečim. Trebalo je da ležim u bolnici, ali mi rekoše da nema mesta. Jedva idem, a svaki dan moram kod doktorke... Još sedam mojih kolega je u istoj situaciji. Svi imaju uslov za penziju, ali nikom nije uplaćen staž – veli Stanoje u razgovoru za „Politiku”.
Davne 1974. godine, kada je iz Zubinog potoka došao u Kragujevac, Stanoje je bio mlad, spreman da radi od jutra od mraka. I radio je, najteže poslove, ali mu nije bilo teško. Hteo je kuću da sazida, za sebe i svoju Radunu. Sad su oboje stari. I sami. A kuću nisu dovršili.
– Taman smo pokrili kuću, kad je Stanoje prvi put ostao bez plate. Ima tome, mislim 15 godina. Samo je jednog ponedeljka došao i rekao – evo ti ovih 300 dinara, nema više. Od tada firma slabo radi, ali je Stanoje opet išao na posao. Ja mu svakog jutra peglala košulju. Voleo je novo da obuče, a ja se pitala šta će mu, kad je u fabrici radio u vunenim čarapama i dubokim gumenim čizmama. Bila je velika vlaga u tom njegovom „mokrom pogonu”, ali šta je drugo mogao. Stanovali smo privatno, a hteli smo svoju kuću. S početka je išlo dobro, a sad, evo, sve palo u vodu – priča supruga Raduna, rodom iz Leposavića.
Kad je pre četiri godine fabrika gotovo stala sa proizvodnjom, Stanoje je počeo da radi u građevini. Radio je sve i svašta, ali uvek „na crno”. Neko ga pozove, kaže mu da ima da se kopa, a on odmah potrči. Kiša, sneg – svejedno, Stanoje je išao, nije se štedeo. To ga je, veli, potpuno upropastilo.
– Sad pacova da izvadite iz kanalizacije, bio bi bolji nego ja. Skroz sam propao, a i fabrika u kojoj sam radio ceo život. Pitaš me – kako. Reci ti meni kako. Ja se u politiku nikad nisam mešao, niti znam ko je dolazio i odlazio iz preduzeća. Znam samo da je koža nekad bila kvalitetna, a da sada ne valja ništa – veli Stanoje.
Šta se desilo i kako je firma propala, ko mu je, kako kaže, „odrao kožu s leđa” i zašto kuću nije dovršio – ta pitanja kragujevačkog kožara više ne interesuju. Stanoja Virijevića iz Svračije jaruge sada zanima samo jedno – ko mu je, posle 40 godina i šest meseci rada u „mokrom pogonu”, uskratio pravo na penziju. (Foto M. Ignjatović, tekst - Brane Kartalović , Politika, BG)