Milan Šerifović - ONAJ MOJ KRAGUJEVAC... // FACEBOOK GRUPA "UGLAVNOM ŠEZDESETE"

Fotka: pozajmljena od prijateljske grupe "Kragujevac kroz kviz"

Sa vrata, bez ulaženja u kuću sa 2,5 odeljenja  zavljačio sam staru, kožnu školsku tašnu, čiji sam bio ko zna koji po redu korisnik. Unutra sam ugledato tetka Savku, stariju ženu iz komšiluka. Kao munja, kroz glavu mi je proletelo, da sam je dan ranije, isprskao baš dobro, pištoljem na vodu! Ni tada, ni sada, nisam znao zašto sam to uopšte uradio... Bedna kukavica i tužibaba, sad je došla da uživa, kad me otac bude - lešio! Zabluda... Zna mog oca, došla je da to - spreči! Njena deca bila su već velika, otišli su svojim putevima, unuke retko vidja. Nedostajali su joj klinci mog uzrasta. Sve nas iz ulice, iz kraja, odlično je znala: čiji smo, kako se zovemo,koji smo razred, ko su nam roditelji... Dolazi moj otac, ljut kao ris, odmah izvlači kožni kaiš, tetka Savka staje ispred njega, nešto mu tiho govori,  ništa ne mogu da čujem... Napetost popušta, - izvukao sam se!

Kasnije, popodne... u mojoj ulici JNA, žili kucavici Kragujevca, kreće uobičajeni ritual: komšije, kao "po sekcijama" iznose stolice, stočiće, sede... razgovaraju i uživaju. Pije se kafa "Divka" i taze voda. Prođe i po koje vozilo...

Čuje se poziv koji mi klinci obožavamo: zove nas baba Mica Garača! Oho-hoo... biće krofni!
Ne znam baš, taj proizvid, ona je zvala kovarzle! Bile se nalik onim vašarskim mekikama, i svi smo ih obožavali! Deda Milivoje, pred zalazak sunca, iznosi svoju radionicu - napolje: jastuk za sedenje na zemlji par noževa, i gomilu vrbovog pruća. Bio je čudovišni korpar, nije postojala stvar iz njegovog zanata, koju nije umeo da napravi!
Radi i razgovarara sa čika Braletom. Treba od "belog pruća", da mu napravi četiri raskošne,
udobne fotelje za terasu... Pregovori se "zakucavaju" flašom dobre Braletove rakije!
Iako u dvorištu ima hiljade litara u buradima, seda da sa Milivojem popiju "po jednu"...
Sa druge strane, sprema se četvorka za tablić.

To su mečevi, za njih mnogo važniji od nepostojećeg svetskog prvenstva! Usput razgovaraju o "glasinama", da će se u Kragujevcu graditi Fabrika automobila, i da će zaposliti mnogo ljudi, naročito mladih zanatlija i inženjera! Svi veruju - niko i ne sumnja: mora biti tako, jer Radio je javio, da je to rekao i drug Petar Stambolić, na mitingu u Kragujevcu!

Doktor Jelić, traži sina, godinu dana starijeg od mene, inače strašnog fudbalera, i najboljeg učenika u razredu. Sa njim je Dr Ćiško, br. 1 u Zavodu za transfuziju. Zajedno nam donose dobru vest: neke od naših prizemnih kuća će srušiti, dobićemo stanove, a tu će biti gradjena nova zdravstvena stanica.
Danas je to preraslo u predivan Zavod za spirtsku medicinu. Uzgred, čika Milana pita, da li bi mu svirao jedan ispraćaj u vojsku u njegovom selu...

Mi, Kekeci u kratkim pantalonama, nestrpljivo čekamo dogadjaj dana: cisternu čistoće, koja
do "Zvezde", poliva ulicu JNA, zapravo sprečava dizanje prašine od retkih vozila, i autobusa prve gradske linije "Ilina Voda - Stanovo". A, mi... trčimo ivicom ulice, da nam voda prska noge, i to sve do "Šest topola", pa i dalje... čak do Palilulskog groblja!

Brat i ja, jedva čekamo sutrašnji dan! Otac nas vodi u baštu "Zvezda", na ćevape! A, tamo... čitava bašta posuta belom rizlom: ništa lepše na svetu za pravljenje svakojakih čuda, koja počinju čim pojedemo ćevape, i popijemo po malo piva... Stariji po "malo više", inače pridveče ne bi pred našom kućom ni bilo "kamernog koncerta": dve harmonike, violina i gitara!?

A problemi? Bilo ih je "golema hrpa", ali su filmskom brzinom - nestajali. Svakim danom,
bivalo je sve bolje, i bolje... Nas decu, počeli  su besplatno da šalju u Gradac na more, već su se
uveliko kupovale "kombinovane sobe" na kredit, dobijali su se stanovi, stizali su televizori, frižideri, gramofoni... U bilo kom gradu, na bilo kom mestu, na stanici, u parku moglo se savršeno mirno, i bezbedno prespavati, bez ikakve opasnosti!

Naš jedini zadatak, bio je samo da učimo u  školama, i da studiramo stvarno besplatno, na pravim, u svetu cenjenim fakultetima i univerzitetima... Nisam nikad ni pomislio, da će sećanje na te šezdesete, biti tako različito, tako bajkovito... a zapravo potpuno istinito.