Intervju sa pesnikom Dimitrijem Nikolajevićem: Pronaći sebe u dobru i zlu

Povodom smrti pesnika Dimitrija Nikolajevića blog "O Kg-u" donosi jedan davni intervju sa pesnikom. 

Izvor - Književna reč (2004)

- Gospodine Nikolajeviću, Vaši književni počeci sežu u davnu 1959. - godinu izdavanja Vaše prve knjige pesama «Vatre sna» («Matica srpska», Novi Sad). Hoćete nam reći nešto više o tim godinama i stanju na našoj književnoj sceni?
- Tih godina je moja generacija počinjala da piše i objavljuje. Sarađivali smo sa, tada, vrlo poznatim, cenjenim i dosta čitanim listovima i časopisima kao što su: «Mlada kultura», «Naš vesnik», «Omladina», «Književne novine», «Savremenik», «Delo»... U to vreme još je bio aktuelan sukob između nadrealista i realista, tako da su se oni međusobno nadmudrivali dok smo žrtve bili mi, mladi koji smo dolazili jer su nas obeležavali. Ako objavimo u «Književnim novinama» i «Savremeniku» ne možemo u «Delu», i obrnuto. Tako da smo svoju saradnju zasnivali na manje zavisnim listovima: «Omladina», «Vesnik» i «Mlada kultura».
Tih godina sam živeo u Beogradu i družio sa Brankom Miljkovićem, Božidarom Šujicom, Branimirom Šćepanovićem, Petrom Gudeljom, Božidarom Timotijevićem i drugim pesnicima. To je bila generacija koja je počinjala da skreće pažnju na sebe.
Knjigu «Vatre sna» trebalo je da objavi «Mlado pokolenje» i za nju je recenziju napisao Branko Miljković. Po njegovom nagovoru, ja povučem rukopis iz «Mladog pokolenja» i pošaljem u «Maticu srpsku» za ediciju «Prva knjiga». Rukopis naiđe na dobar prijem kod tadašnjeg urednika Draška Ređepa. Čitavih godina dana na tom rukopisu smo radili Draško Ređep, kao urednik, i ja, kao pesnik. Praktično smo stvarali novu knjigu. Tako da od verzije rukopisa koja je data uredniku do konačne, koja je izašla u obliku knjige, postoji ogromna razlika. O tome postoji čitava prepiska koju sam ja sačuvao i koju Draško Ređep i danas rado pominje kao dokaz kako su, nekada, sarađivali pisci i urednici.

- Sledeće pitanje započećemo jednim citatom: «Ako veći deo čovečanstva živi u gradovima, čovek kraja dvadesetoga veka, hteo on to ili ne, pripada urbanoj civilizaciji» (Aleksandar Jerkov). Međutim, Vaše najnovije zbirke «Takav život»(2002.) i «Kamenolom»(2003.) su okrenute opisima događaja i pojava iz prirode ili ruralne sredine. Otkud taj odmak od urbanih tema?

- Ja od urbanih tema namerno bežim. Mislim da čovek pripada prirodi i u njoj ima jedno sasvim određeno poslanje, zadatak od Boga da prirodu oplemenjuje, njom se nadahnjuje... Imam utisak da čovek u prirodi drugačije gleda, pročišćenije misli, može da sanjari i ima vremena za sebe. U urbanoj sredini čovek za sebe nema vremena. Opsednut je svim onim što urbano okruženje (do)nosi kao balast: briga za zaradom za život, golu egzistenciju... Onda, to mnoštvo (u gradovima) svega za uživanje odvlači čoveka od njegove prave prirode. Mislim da će čovečanstvo, na kraju, morati da beži iz urbanih, velikih sredina i vraća se prirodi. Tek sa prirodom čovek postaje svoj. On je u urbanoj sredini otuđen i to je najveća bolest savremenog čoveka – otuđenost. Vi ste u mnoštvu sveta, među ljudima, a u stvari ste izolovani i sami. U prirodi i kada ste sami, niste sami, usamljeni, jer je priroda sa vama!

- Verovatno da okrenutost ruralnim temama, kao i inspirisanost narodnom, lirskom poezijom, pogoduju rimovan, vezani stih koji Vi obilato koristite u Vašoj poeziji?

Kada pišem pesmu nikada ne zavisi isključivo od mene da li će biti u vezanom ili slobodnom, takozvanom «belom» stihu. To samo po sebi dođe. Kao što nikada unapred ne određujem kompletni sadržaj pesme već imam startnu temu, polaznu tačku, na koju sam razmišljao, «motao» je po glavi, pa se često dogodi, tokom pisanja, da se početna tema izokrene i ispadne nešto sasvim drugo, čak bolje od onoga što sam imao u glavi kada sam odlučio da pišem.
Teme koje pominjete, ruralne: one su iskombinovane sa urbanim. To je isprepleteno. Ma koliko da ja živim i stvaram u prirodi i sa njom sam u stalnom kontaktu, ja sam vezan i za grad. U mojim pesmama se može naslutiti velika žal za tim što čovek nije češće u prirodi i što se sa njom više ne druži.
Književni kritičari često ističu da u kvalitativnom pogledu nema bitne razlike između mojih pesama pisanih u vezanom stihu i onih pisanih slobodnim stihom. Ja sam, u početku, pisao u slobodnom stihu. Cela prva zbirka «Vatre sna» je u slobodnom stihu. Nema ni jedne jedine rime. Kasnije, što sam dublje ulazio u poeziju, više saznavao o njoj i pokušavao da izgradim svoju poetiku, ja sam se nadahnjivao starom grčkom poezijom (od Homera, pa na dalje) i našom narodnom poezijom. U njoj sam nalazio nešto što je, po meni, moglo da se prevede u sadašnji trenutak, što je imalo veze sa sadašnjošću. Kao da je naša narodna poezija iz prošlog vremena istakla vreme buduće, pa i sadašnje, kao posledicu prošlih vremena, i to je jedna snažna kopča. Nijedna budućnost nije nastala bez prošlosti. Prošlost određuje kakva će biti budućnost. Mislim da je nemoguće pisati, a nemati na umu taj spoj i ne nositi ga sa sobom.

- U Vašoj poeziji, bar u knjigama koje objavljujete poslednjih godina, dosta su prisutni melanholija, meditativnost, svođenje računa sa samim sobom i svetom koji Vas okružuje. Da li su to novi tonovi u Vašoj poeziji ili ste oduvek bili okrenuti takvim temama i problemima ljudskog bića u ovom svetu?

- To je posledica geneze mog pesničkog stvaralaštva. U prvoj knjizi «Vatre sna» sve je bilo okrenuto životu i potencirano je oduševljenje životom. Kako su se godine slegale, prolazilo vreme, i oduševljenje je splašnjavalo. Dolazilo se do drugih spoznaja; uvideo sam da život nije ono što sam ja o njemu mislio već nešto sasvim drugo. Šta je život to drugo? To drugo jeste pronalaženje svoga mesta u životu i među ljudima. Tražiti svoju (stajnu) tačku, ali i odrediti se i prema sopstvenom pevanju. Zahvaljujući životnom i pesničkom sazrevanju, smrt postaje sve prisutnija u mojoj poeziji. I suočavanje sa njom, mirenje sa njom kao neminovnošću, nije puko kukanje već pokušaj da se i u smrti nađe neko svoje, nepostojeće mesto. Otuda i melanholija. Kritičari koji su pisali o mojim novim knjigama upravo su to i zapazili. I kažu: «Pesnik smrt dočekuje hrabro, miri se sa njom, ne plaši se njenog prisustva...» Treba do toga doći, sagledati stvari kakve jesu, pomiriti se sa tim... Tu je i saznanje da ste izvršili neko svoje božansko poslanje kao čovek, da ste nešto uradili. Sa pojavom razmišljanja o smrti javlja se i zadovoljstvo da ste pokušali nešto da učinite, ma koliko to bilo veliko ili malo. Ali, vi ste pokušali i vaš život nije bio uzaludan, nije bio prazan. Bio je ispunjen nekim sadržajem, nekom mišlju... Otuda je kod mene, naročito u poslednjim knjigama, često prisutan pokušaj da se pomiri metafizičko sa realnim, onostrano sa ovostranim. To su sve neki kanoni, božji putevi kojima čovek ide, i ja samo pokušavam da se na njima snađem, da ih otkrijem i spoznam, sve u pokušaju da dođem do konačne tajne do koje se, naravno, nikada ne dolazi. Jer tajna je božanska stvar i nije pristupačna ljudima. Uz to, pokušavam da pomirim zlo i dobro. Mnogo su nas lagali u literaturi da dobro uvek pobeđuje. To nije istina! Ne pobeđuje uvek dobro. Čak je pitanje koliko, uopšte, i pobeđuje?! Ja sam kroz svoju poeziju, kroz puteve da kažem nešto što niko drugi nije rekao, da nešto bude moje, spoznao jednu istinu, a to je: da se dobro i zlo, nekako, uvek namiruju i idu zajedno, Isto kao što ni smrti ne bi bilo da nije života. Pa čak, u prenesanom značenju, može i tako da se shvati: dobro je život, smrt je zlo, ali oni se namiruju.

- Živite i stvarate u Kragujevcu, skrajnuti od centra kulturnih dešavanja, Beograda. Mada je to u novije vreme postalo uobičajenije u srpskoj književnosti: D. J. Danilov stvara u Požezi, Goran Petrović u Kraljevu, Zoran Ćirić u Nišu... da li mislite da živeti i stvarati u manjim mestima, udaljen od velikih izdavačkih kuća, književnih časopisa koji izlaze u metropoli, medija (TV, radio i dnevna štampa) - da li sve to odmaže jednom stvaraocu, pesniku? Koliko je on uskraćen u svojoj književnoj promociji i načinu da dospe do čitaoca? Da li mu to otežava bavljenje književnim radom?

- Što se tiče samog stavralaštva, pisac koji živi izvan metropole je povlašćen, ali što se tiče afirmacije njegovog stvaralaštva tu je uskraćen. Jer, ipak, koncetracija je u Beogradu, ne samo književnog života, zbivanja, izdavačkih kuća...  nego, uopšte, svega! Kao kada kažete - Pariz. Pariz nije Francuska. Pariz je Pariz, ostalo je provincija. Ali, hvala Bogu, mogućnosti su mnogo veće nego što su bile ranije, pre petnaest, dvadeset, trideset godina kada sam ja bio mlad. Onda ste, jednostavno, bili odbacivani zato što niste u Beogradu. I svi su pisci iz unutrašnjosti hrlili da dođu u Beograd i ostanu u njemu, upravo da bi mogli da se tu afirmišu. Pogledajte, niko se nije vratio u svoj grad. Branko V. Radičević se nije vratio u Čačak, ni Brana Petrović... Aleksandar Ristović je "pobegao" iz Čačka i došao u Beograd. Ja sam, isto tako, jedno vreme bio u Beogradu, pa se, sticajem okolnosti, ponovo vratio u Kragujevac. Tako da mogućnosti su veće samim tim što je veća verovatnoća da budete sa većim brojem pisaca, da imate više prijatelja među njima, da se družite. Što se tiče medija i tu su se stvari dosta poravnale jer mediji su sada mnogo pristupačniji, postali smo jedno globalno selo. Vidim da je sada dosta pisaca koji žive u unutrašnjosti i ne misle da dođu u Beograd. Neke stvari su se sredile. Konačno se došlo do jedne velike istine: više nije važno kod kog ste izdavača objavili knjigu, kao što je nekada bilo, već je važno kakvu ste knjigu objavili. Danas, možete i sami da objavite knjigu, budete sopstveni izdavač. Ako je dobra, biće zapažena, ako nije ne vredi pa taman ne znam ko da je objavio. Drugo, danas ima mnogo izdavača i u unutrašnjosti, takođe i časopisa. Stvari su se, srećom, izmenile. Približno, stanje je onakvo kakvo je, inače, u svetu. U jednoj Americi ništa ne znači da stvarate u NJujorku.

- Glavni ste urednik jedne književne revije ("Lipar"). Ovo nisu dobra vremena, bar u Srbiji, za književne časopise. Koliko su oni potrebni i da li je bez njih srpska književna scena osiromašena, nepotpuna?

- Bez književnih časopisa, a mnogi su se zahvaljujući onome što nas je zadesilo poslednjih godina - pogasili, ne samo da je književna scena osiromašena nego je osiromašena srpska kultura. Nažalost, vlasti ne pokazuju dovoljno razumevanja i ne shvataju potrebu časopisa. Jedna sredina bez časopisa, praktično, ne postoji. Oni su odraz stanja duha jednog naroda, pa samim tim i stanja duha jednog grada, regije u kojoj izlaze. Nemati to znači nemati deo sebe, nemati ono što je najbitnije. Mi možemo da izgubimo sve ratove kada su u pitanju ekonomija ili privreda. Ali, ono jedino što moramo da sačuvamo i ne smemo da izgubimo jeste duhovnost. Izgubimo li i nju mi više kao narod, kao biće, nećemo postojati. Uloga časopisa je upravo u tome. Zašto kažemo da su časopisi stubovi kulture? Jer da nije njih gde bi se kultura koja se svakodnevno odvija odslikavala? Gde bi se sve što kultura stvara, kroz našu svakodnevicu, ogledalo? To su časopisi! Nas časopisi preporučuju svetu. Štva vi znate o svetu čije časopise ne poznajete i koje niste videli? Ne znate skoro ništa. To što se vidi na televiziji i to, uglavnom, sve pretočeno u politiku nije to. Naša svakodnevica je postala jedna strašna, ogavna, licemerna, psovačka politika koje treba svako pametan da se gadi. Ja gasim televizor kad dođu vesti, ja ih ne slušam!

- Na kraju, hoćete nam reći nešto više o srpskoj književnosti, srpskom pesništvu, na početku XXI veka? Kako ga Vi vidite?

Naša književnost je već nekih tridesetak godina u stalnoj ekspanziji. Mi imamo prozu koja se znatnim delom prevodi, imamo poeziju koja se, takođe, prevodi. Naša književnost ulazi u evropske, pa i svetske tokove. Mislim da evropska, pa ni svetska, književnost više ne mogu da se zamisle bez srpske. Pogledajte, u XIX veku, pa i prvoj polovini XX veka: gde se nalazila naša književnost? To je bila jedna provincijalna, lokalna književnost. Danas to naša književnost nije. Srpska književnost je na visokom nivou. Nesreća je u tome što je to književnost malog jezika.

Nas još uvek sputava jezik. Naš jezik je mali. Da mi pišemo na ruskom, verujte da bi naša književnost bila skoro ravna ruskoj savremenoj književnosti. Ali, pišemo na srpskom, malom jeziku i nas još uvek otkrivaju. Međutim, zahvaljujući tehnologiji koja se razvija, ta će barijera biti premošćena i mi ćemo u svetu imati dostojno mesto u književnosti.