(Autor teksta - JELENA MAKSIMOVIĆ)
Prošli vek, početak devedestih. Ja mlada, dvadesetak i nešto godina. Pored ostalih sportova, redovno smo pratili i auto trke. Gradom je, tim povodom, kružilo neizbežno pitanje: ''Šta je uradio Dženinks?'' Legendarni kragujevački vozač! Ja sam, u to vreme, ponosno iz ‘’peglice’’ prešla u juga.Među prvima sam u svojoj generaciji počela da vozim kola. Prvih pet godina –bez dozvole!
Nije bilo večeri da ne svratim u novootvoren lokal, samo sa jednim pitanjem: ‘’Dženinks, kad ćeš da me voziš u onoj tvojoj mašini?’’ Dosađivala sam mu poput deteta koje hoće baš TU igračku. Jednu noć, negde oko ponoći, u Glavnoj ulici parkiran crveni, trkački jugo. Skoro da mogu i sada da osetim sopstvenu ushićenost kada sam čula poznat glas: ‘’Ulazi unutra, da te provozam!’’Eh, kako žene olako prihvataju ponude nabijene adrenalinom. ‘’Može’’, rekla sam kao iz topa, ‘’ ali da me voziš sve po protokolu: punom brzinom, kao na trkama!’’ Šampion se šeretski nasmejao, jedva dočekavši.
Hm, nije mi baš bilo jasno zašto bi trebalo nekom ogromnom kacigom da pokvarim frizuru. Duga, plava kosa, minjak, štikle… Imala sam utisak kao da sam sedela na samom patosu automobila. Neka nezgrapna šipka mi je došla preko grudi. Delovala sam nekako majušno. Ali mi se svideo kokpit: napokon dovoljno mesta za duge noge.
Ima doživljaja, naizgled beznačajnih, koji se ne mogu opisati. Prosto, dese se, i nakon njih mnogo toga više nije isto, ali su tu reči nemoćne. Upalila su se neka ogromna svetla. Imala sam utisak kao da smo poleteli. Samo sam osećala pravac, negde gore, ka Šumaricama. Trenirala sam biciklizam i imala dobar osećaj za put, kontranagibe, serpentine. Do tada sam se već nekoliko puta spuštala niz one lavirintovske skalamerije u američkim luna parkovima. U jednom trenutku sam zažmurila. Ipak je lakše dok gledam. Ili nije? Auto je brujao. Kao da su se naprasno namnožile krivine na putu koji sam napamet znala. I kao da je trajalo čitavu večnost. A, kada smo se vratili na mesto odakle smo i pošli, mislila sam da je prošlo svega par sekundi. Užasan poremećaj pojma o vremenu!
Nemam pojma kako sam izašla iz auta. Svi su umirali od smeha, a ja sam ćutala. I ćutala. I to je trajalo. Dijafragma mi je bila u grlu. Nisam mogla da pričam, ni da pijem, ni da se smejem. Ništa! Potpuni haos u glavi. Izgleda da sam stvarno bila u spejšatlu!
Od tada sam uvek brinula dok se ne završi neka trka! Nikada ih više nisam gledala opušteno, kao ranije. Tada sam naučila da neke stvari mogu da nas zavaraju svojom prividnom lakoćom. I da neki ljudi ipak imaju srce veće od drugih!
Kasnije je moje šoferiranje postalo samo stvar iskustva koje je prešlo u rutinu. Dženinks me je na najbrži način naučio šta je brzina, koncentracija, hrabrost. I poverenje. Međusobno. Nije to bila mladalačka ludost. Ja sam njemu istinski verovala da će me vratiti bezbednu, a on meni da nisam tamo neka mala plačljivica. Imala sam sreću da sam učila od najboljeg. Tako sam postala, jedna od dve žene, koja ume da vozi kola. Druga je njegova rođena sestra. Genetika je čudo. Inače, ženama bih dekretom zabranila da budu vozači!
Nije bilo večeri da ne svratim u novootvoren lokal, samo sa jednim pitanjem: ‘’Dženinks, kad ćeš da me voziš u onoj tvojoj mašini?’’ Dosađivala sam mu poput deteta koje hoće baš TU igračku. Jednu noć, negde oko ponoći, u Glavnoj ulici parkiran crveni, trkački jugo. Skoro da mogu i sada da osetim sopstvenu ushićenost kada sam čula poznat glas: ‘’Ulazi unutra, da te provozam!’’Eh, kako žene olako prihvataju ponude nabijene adrenalinom. ‘’Može’’, rekla sam kao iz topa, ‘’ ali da me voziš sve po protokolu: punom brzinom, kao na trkama!’’ Šampion se šeretski nasmejao, jedva dočekavši.
Hm, nije mi baš bilo jasno zašto bi trebalo nekom ogromnom kacigom da pokvarim frizuru. Duga, plava kosa, minjak, štikle… Imala sam utisak kao da sam sedela na samom patosu automobila. Neka nezgrapna šipka mi je došla preko grudi. Delovala sam nekako majušno. Ali mi se svideo kokpit: napokon dovoljno mesta za duge noge.
Ima doživljaja, naizgled beznačajnih, koji se ne mogu opisati. Prosto, dese se, i nakon njih mnogo toga više nije isto, ali su tu reči nemoćne. Upalila su se neka ogromna svetla. Imala sam utisak kao da smo poleteli. Samo sam osećala pravac, negde gore, ka Šumaricama. Trenirala sam biciklizam i imala dobar osećaj za put, kontranagibe, serpentine. Do tada sam se već nekoliko puta spuštala niz one lavirintovske skalamerije u američkim luna parkovima. U jednom trenutku sam zažmurila. Ipak je lakše dok gledam. Ili nije? Auto je brujao. Kao da su se naprasno namnožile krivine na putu koji sam napamet znala. I kao da je trajalo čitavu večnost. A, kada smo se vratili na mesto odakle smo i pošli, mislila sam da je prošlo svega par sekundi. Užasan poremećaj pojma o vremenu!
Nemam pojma kako sam izašla iz auta. Svi su umirali od smeha, a ja sam ćutala. I ćutala. I to je trajalo. Dijafragma mi je bila u grlu. Nisam mogla da pričam, ni da pijem, ni da se smejem. Ništa! Potpuni haos u glavi. Izgleda da sam stvarno bila u spejšatlu!
Od tada sam uvek brinula dok se ne završi neka trka! Nikada ih više nisam gledala opušteno, kao ranije. Tada sam naučila da neke stvari mogu da nas zavaraju svojom prividnom lakoćom. I da neki ljudi ipak imaju srce veće od drugih!
Kasnije je moje šoferiranje postalo samo stvar iskustva koje je prešlo u rutinu. Dženinks me je na najbrži način naučio šta je brzina, koncentracija, hrabrost. I poverenje. Međusobno. Nije to bila mladalačka ludost. Ja sam njemu istinski verovala da će me vratiti bezbednu, a on meni da nisam tamo neka mala plačljivica. Imala sam sreću da sam učila od najboljeg. Tako sam postala, jedna od dve žene, koja ume da vozi kola. Druga je njegova rođena sestra. Genetika je čudo. Inače, ženama bih dekretom zabranila da budu vozači!
Нема коментара:
Постави коментар